Stefan Jevremović, predstavnik je Društva za posredovanje u osiguranju ACB u Udruženju Obnovljivi izvori energije Srbije u kojem ACB ima status pridruženog, ali vrlo aktivnog člana i promotera zelene energije. Naš sagovornik je team leader ACB-a, zvaničnog korespondenta kompanije Aon za Srbiju, jednog od najvećih svetskih brokera kada je u pitanju osiguranje i reosiguranje.

Na kojim poslovima osiguranja projekata iz OIE ste radili?

Stefan Jevremović: U prethodnom periodu ACB je, zajedno sa kolegama iz Aon korporacije, bio angažovan na projektima iz različitih domena obnovljive energije – od postrojenja za prečišćavanja vode, gasovoda, biomase, solara, do projekata upravljanja otpadom, i na kraju, vetroparkovima. Kao najznačajnije u ovom trenutku, izdvojio bih Vetropark Čibuk 1, u okviru koga smo se bavili plasmanom osiguranja na strani investitora, i beogradski projekat upravljanja čvrstim otpadom – deponija Vinča, gde je naša uloga bila da savetujemo kreditore u delu osiguranja njihovih interesa.

Koji su najveći izazovi?

Stefan Jevremović: Izazovi uvek postoje u tome da se predvide i osiguraju svi rizici, kao i da se ispune svi zahtevi koji se postavljaju ispred klijenta. To je slučaj u svim projektima, ne samo u OIE. Pritom, veoma je bitno i da premija (cena) osiguranja bude najpovoljnija na tržištu, odnosno da bude komercijalno opravdana. Uvek se teži tome da se postigne optimalan odnos između premije osiguranja i nivoa osiguravajućeg pokrića.

Kao primer navešću situaciju koju smo imali u okviru jednog OIE projekata na kome smo radili. Na samom početku projekta, preciznije prilikom izgradnje, ukazao se rizik od kašnjenja zbog mogućnosti pronalaska arheoloških ostataka na tom lokalitetu. Obišli smo svet trudeći se da nađemo ko bi taj rizik mogao da preuzme i plasira. Pronašli smo potencijalno rešenje, iako na kraju nije došlo do zahteva da ovakav rizik bude sproveden u osiguranju. 

Kada se vi, kao broker u osiguranju, ukjučujete u posao?

Stefan Jevremović: Dobro je kada počne da se priča o osiguranju za vreme jednog ciklusa projekta, to obično znači da smo blizu početka njegove realizacije. Generalno gledano, naše uključivanje počinje onda kada se postavljaju okvirne odredbe obaveza osiguranja koje definišu ugovori, prilikom kojih obično investitori žele da isplaniraju budžetska sredstva u tom delu, ali i da dobiju savete o samim zahtevima – da li su komercijalno opravdani i realni sa stanovišta rizika. Naše iskustvo i stručnost kao brokera, pomaže našim klijentima u pronalaženju osiguravajućeg pokrića i obezbeđivanju polise koja najviše odgovara njihovim potrebama. Sve ovo navedeno vodi ka tome da broker u osiguranju koji profesionalno radi posao nudi klijentu pomoć u analizi rizika koji ga okružuju, pruža uslugu o pravilnom izboru i prenosu rizika ka osiguravaču i time klijentu obezbeđuje uštedu u svakom smislu.

Društvo za posredovanje u osiguranju ACB d.o.o. u kome radim, zvanični je korespondent kompanije Aon za Srbiju, jednog od najvećih svetskih brokera kada je u pitanju osiguranje i reosiguranje. Mi klijentima obezbeđujemo baš ovakavu uslugu i u ovoj oblasti poslovanja i predstavljamo njihov oslonac pomoću kojeg će moći bezbedno da se posvete svom poslovanju i svojim planovima. Naš kvalitet je upravo u tome što smo specijalizovani za sve segmente procesa ugovaranja osiguranja za klijenta – od procene rizika ili mogućih opasnosti koje mogu opteretiti projekat, preko pronalaženja najadekvatnijeg pokrića koji će zaštititi interes klijenta, uvek pružajući kvalitetan servis i savete kod štetnih događaja, a kroz snagu velikog kupca kod osiguravača obezbeđujemo najpovoljnije premije na tržištu. 

Da li je osiguranje obavezno?

Stefan Jevremović: Zahtevi iz dela osiguranja su obavezan sastavni deo svih projektnih ugovora. Sve zainteresovane strane u projektu (npr. kreditori koji plasiraju novac, investitor koji želi da mu se investicija isplati) žele da investiciju u slučaju nepredviđenih događaja zaštite kroz polisu osiguranja, odnosno prenesu rizik na osiguravajuće kuće. Osiguranje je uvek  jedan deo obezbeđenja u ovakvim tipovima ugovora.

Koliki je to trošak za investitora? A koji su benefiti?

Stefan Jevremović: To je uvek na klackalici – da li na osiguranje gledamo kao trošak ili pak dodajemo vrednost projektu? Primećujemo da investitori to ipak shvataju kao vid sigurnosti i zaštite poslovanja. Svesni su da iz osiguranja mogu imati nadoknade koje im neće usporiti ili ugroziti poslovanje, već im omogućiti kontinuitet i servisiranje troškova, kao na primer, rate za kredite.

Svaka ozbiljna kompanija ima stručni kadar koji se bavi upravljanjem rizicima, finansijama, zaposlenima i pravnim poslovima, ali je u svetu gotovo nezamislivo da se poslovi osiguranja rade bez posredovanje brokera. Broker u osiguranju zastupa klijenta dok traži odgovarajuće polise, on je savetnik ili pregovarač koji deluje u ime klijenta. Nudi objektivne, nepristrasne i jasne savete o pokriću koje odgovaraju potrebama i budžetu klijenta, bez skrivenih naknada. Obezbeđuje dokumentaciju, kao i  pomoć oko papirologije, tako da nema kašnjenja u pokriću, pomaže klijentu u pripremi odštetnog zahteva da bi od osiguravajućeg društva dobio efikasnu, poštenu i brzu uslugu plaćanja odštete.

Koliko su domaće osiguravajuće kuće sposobne da osiguraju OIE projekte vredne stotine miliona evra?

Stefan Jevremović: Moramo reći da postoji mogućnost da lokalne osiguravajuće kuće konkurentno učestvuju u ovakvim projektima. Ipak, postoje pojedini faktori koji određuju do koje granice one mogu ići, a to pre svega određuju njihovi automatski ugovori o reosiguranju, odnosno koje delove pokrića bi morali da obezbeđuju preko dodatnog plasmana u reosiguranje, takozvano fakultatitvno reosiguranje. Naravno, tu se i njihova risk odeljenja dosta pitaju o tome na koliko je procenjena maksimalna moguća šteta, komercijalna isplativost, ali i reputacija. Svi imaju jasnu želju da budu deo ”zelene tranzicije” u energetici.

Sa druge strane, imamo i problem za lokalne osiguravajuće kuće kada su u pitanju zahtevi kreditora, a to je security, odnosno rejting, koji se zahteva od osiguravajućih kuća na projektu, obično A – od Standard & Poor’s, AM Best ili druge vodeće međunarodne rejting kompanije.

Ipak, kada je slučaj takav da plasman rizika mora biti u skladu sa rejtingom, naš Zakon o osiguranju ne dozvoljava da celokupan plasman rizika bude prenet u inostranstvo, već postoji obaveza zadržavanja dela rizika kod lokalnih reosiguravača i osiguravača.

Zanimljiv je slučaj požara u vetroturbini, kako je to sa aspekta osiguranja rešeno? Kako je zaštićen investitor?

Stefan Jevremović: Osiguranje postoji za nepredviđene, iznenadne i od volje osiguranika/investitora nezavisne događaje. Baš takav je bio slučaj ovde, udar groma koji je, nažalost, doveo do požara u turbini i do njenog totalnog uništenja.

Odštetni zahtev je rešavan po dva osnova – materijalna šteta i prekid rada.

Materijalna šteta se odnosi na vraćanje turbine, generatora, elisa, stuba i svih pratećih elemenata u prvobitno stanje. Ugovoreni rizik prekida rada je, s druge strane, nadoknadio svu izgubljenu proizvodnju (prihod) koju je uništena turbina mogla da proizvede u periodu dok nije bila u funkciji.

Dakle, polisa je investitora zaštitila od potrebe za novim sredstvima ulaganja u osposobljavanje oštećene turbine, odnosno obezbedilo mu da sve vreme ima prihod iako je predmetna turbina uništena.

Koji su najveći rizici koje OIE projekti nose i kako osiguranje može da ih amortizuje?

Stefan Jevremović: Najveći rizici pre svega leže u prirodnim nepogodama, katastrofama koje mogu izazvati značajne materijalne gubitke, ali i gubitke proizvodnje električne energije, samim tim  prihod za investitora, i otežavajućeg servisiranja kredita prema kreditorima.

Pravilno procenjeni rizici sa adekvatnim elementima osiguravajućeg pokrića, odnosno polisom koja ima optimalne limite, podlimite i nivoe učešća u šteti, omogućavaju investitoru da upravlja rizikom koji je prvenstveno usmeren na smanjenje finansijskog gubitka, prilikom kojeg kroz osiguranje prenosi rizik na osiguravajuću kuću.

Izvor: Udruženje Obnovljivi izvori energije Srbije