Šta je klimatska anksioznost i kako se leči?

Foto-ilustracija: Unsplash (Patric Mueller)

I dok se naša pluća, digestivni trakt i imuni sistem svakodnevno suočavaju sa gomilom toksina i mikroplastike, klimatske promene očekivano su dovele do toga da ni sa živcima ne stojimo baš najbolje.

Skrhani osećajem krivice zbog ekoloških katastrofa i u neprestanoj strepnji zbog neizvesne budućnosti, sve je više onih koji nemaju drugu opciju nego da potraže pomoć stručnjaka.

Klimatska ili eko-anksioznost nije nekakva izmišljena boljka savremenog doba već i te kako opravdan strah jer je u klimatski neizvesnom svetu neizvestan i naš opstanak, kažu psihoterapeuti.

Osim toga, diskutabilan je i kvalitet života budućih generacija pa pojedini tvrde da je stvaranje potomstva u vremenu klimatskih promena nemoralno. Parovi širom sveta stoga su rastrzani između željenog proširenja porodice i straha da svoju decu ne osude na život u svetu koji je na korak do propasti.

Eko-anksiost prati i osećaj krivice i besa zbog životinja koje se valjaju u naftnim mrljama i guše plastikom, a za neke je pomisao da polako gubimo dragocene životinjske vrste jednostavno previše.

Iako je tačno je da je za nezavidno stanje naše mile planete kriv isključivo čovek, neprestano etiketiranje ljudi kao „pošasti“ ili „kuge“ može navesti pojedinca da zažali što se uopšte rodio. Neki su otišli toliko daleko da su optužili svoje roditelje jer su se usudili da na svet donesu još jednog homo sapiensa koji je, kako veruju, po svojoj prirodi destruktivan.

Ima li leka?

Prvi susreti psihoterapeuta sa onima koji su se žalili na eko-anksioznost uglavnom nisu prolazili slavno. Nakon nekoliko sati slušanja o naftnim mrljama, plastici i ubijenim slonovima u Bocvani, većina psihoterapeuta bila bi zatečena onim što su upravo čuli. Dosadašnja praksa podrazumevala je lečenje trauma iz detinjstva i posttraumatskih poremećaja, dok im na fakultetu niko nije spominjao da će jednog dana morati da barataju ekološkim pojmovima.

Na sreću, od prvih susreta mnogo se toga promenilo, a na pojedinim fakultetima u sklopu obavezne edukacije psihoterapeuta sada je i učenje o klimatskim promenama.

Foto-ilustracija: Unsplash (Darya Tryfanava)

Danas je većina terapeuta bolje „naoružana“ da se uhvati u koštac sa ovom savremenom boljkom, a za ublažavanje eko-anksioznosti na raspolaganju im je nekoliko metoda.

Pre svega, „guranje pod tepih“ nikome nije od koristi. Psihoterapeuti savetuju da o  klimatskim promenama treba otvoreno govoriti, a tendencija da se njene razmere umanje kako bi se utešio pacijent primer je loše prakse.

Jedan od načina da se prevaziđe ovaj parlališući problem svakako su i eko-akcije. Možda smo nemoćni da sprečimo velike korporacije da zagađuju reke ili da spasimo kitove koji su se upravo nasukali u Australiji, ali možemo poboljšati ekološku sliku na mikro-nivou. Uređujući svoje okruženje demantujemo onu tvrdnju da smo „pošast“ na planetu, dok se u nama rađa novi osećaj svrhe i nada u bolje sutra.

Osim toga, od pomoći su još i meditacija, boravak u čistoj, netaknutoj prirodi i grupne sesije na kojima oni koji pate od eko-anksioznosti pružaju podršku jedni drugima.

U svom tom ekološkom „ludilu“ ipak je moguće da pronađemo sebe. Uz pomoć ovih metoda ( a verujem da će psihoterapija iznedriti još efikasnih pristupa ovom problemu) moguće je da ponovo uspostavimo mentalni balans i živimo onako kako želimo iako je svet i dalje takav kakav jeste – vazduh zagađen, reke zatrovane, a ljudi pohlepni.

Milena Maglovski

slični tekstovi

komentari

izdvojene vesti