Davno je to bilo. Možda 2009. godine. Taman sam se prihvatila nekog posla, kad iz dvorišta viče moj ujak: “Mikooo, dođi da vidiš!”

Istrčavam ja brže bolje, spotičući se u za dva broja većim papučama, kad na sred dvorišta stoji on i drži omanju kutiju. “Otvori!”, veli mi ujko.

“Šta li će sad da iskoči odavde”, pomislila sam dok sam polako otvarala kutiju. Kad unutra neka gužvica vate, i na toj vati dva klikera koja me gledaju!

“Šta je, bre, ovo?!” vrisnuh ustuknuvši korak unazad.

“Pa sova, jel vidiš? Beba sova!”

I tako sam se upoznala sa sovom, sa mojom Jucom (ja sam bila kuma). Juca je kao ptić ispala iz gnezda, ali je imala tu sreću da je nađu ljudi koji će da je vole i paze. Ipak, pored sve naše nežnosti i napora da je malo “obuzdamo”, Juca je ljutito i prgavo stvorenje koje je pokušavalo da nas gricne svaki put kad smo je hranili. Ipak smo je, i pored toga, jako zavoleli.

Kroz svega nekoliko nedelja Juca je dobila pravo perje, pa je došlo vreme da se rastanemo, a da Jucika odleti i svije svoje gnezno. Tako je i bilo, Juca je otišla a mi smo je sa ponosom gledali kako leti ka šumi.

Nekoliko dana kasnije, dok sam se spremala za spavanje, na prozoru se začulo grebanje. Ništa novo jer moje mačke, a imala sam ih, verujte, u dvocifrenom broju, stalno to rade da bi ih pustila u sobu.

Otvorim prozor da vidim ko se to usudio da me uznemirava, kad mi se učini da dole na trotoaru čuči mačka sa belom okruglom glavicom, ili sam ja makar tako mislila jer je napolju bio mrak. Kroz nekoliko sekundi, ta “mačka” je pustila krila i nečujno je odletela u noć, a meni je vilica pala do poda. Bila je to Juca. Ne znam zašto je ponovo došla. Možda da kaže “hvala”, možda da nam traži hranu jer još uvek nije naučila da lovi, a  možda samo da nas obiđe i vidi kako smo.

Eto, drago mi je što sam sa vama podelila priču o tome kako nas je divljina neočekivano posetila.

Sada slede pravi heroji ovog bloga.

Ljudi koji su otišli korak dalje

Svako ko je ikada imao kućnog ljubimca ili dodira sa divljim životinjama vrlo dobro zna šta znači kada se sa životinjom povežete i razumete. Za ovaj vid komunikacije nisu vam potrebne reči već nešto iskonsko što leži duboko u nama i podseća nas da ljudi i životinje možda i nisu toliko različiti.

Jedan primer ove neverovatne komunikacije definitivno je Džejn Godal, sada jedna simpatična bakica koja je svoj život posvetila proučavanju primata koji su nama najsličniji

Reč je o šimpanzama.

Ne samo što smo 99 odsto genetski slični, već nam šimpanze nalikuju po mnogim oblicima ponašanja – koriste prirodne lekove i alate i, što je za ovaj blog najvažnije, mogu da komuniciraju sa nama.

Džejn je među šimpanzama svojevremeno bila veoma popularna pa su je grlili, ljubili i golicali, a njen dugogodišnji rad pokazao je da je komunikacija ovih primata daleko sofisticiranija nego što se isprva mislilo.

Još jedan primer neverovatnog susreta čoveka i divljine odigrao se u Jonskom moru, nedaleko od Sicilije.

Pre nego što je čuveni italijanski ronilac Enzo Majorka zaronio po ko zna koji put, osetio je neko lupkanje po leđima. Kada se okrenuo, imao

je i šta da vidi – uplašeni delfin pokušavao je nešto da mu kaže, a zatim je brzo zaronio. Enzo nije traćio vreme već je pratio delfina sve dok nisu stigli do ribarske mreže, a u mreži zarobljena ženka delfina. Iskusni ronilac brzo je izvukao nož, rasekao mrežu i ostatak znate – priča ima srećan kraj!

Ne zna se šta je u ovoj priči za veće divljenje – da li herojski čin Majorke ili činjenica da je divlji delfin prepoznao da je čovek neko ko može da mu pomogne i uspeo je da mu jasno prenese poruku “moj prijatelj je u opasnosti!”

A sigurno ste videli i onog ludaka koji se rve sa lavovima, ljubi ih i dopušta im da ga tu i tamo gricnu. Čuveni Kevin Ričardson iz Južnoafričke Republike zasluženo je nazvan “lavlji šaptač”, a trenutno se brine o 30-tak lavova kojima je glavno zanimanje lov na zebre i impale, ali u slobodno vreme pretvore se u prave predeće mazne čupave loptice koje se uvijaju oko Ričardsona kao mačak Džimi oko mojih nogu (obično dok se penjem uz stepenice).

Njegov odnos sa lavovima definitivno je izazvao ogromnu medijsku pažnju i sijaset kontroverzi i kritika, ali Ričardson nas uči koliko je važno da životinju razumete i poštujete upravo takvu kakva jeste – divlju i neukrotivu.

On ne želi da bude vođa čopora ili da vlada lavovima, kako se o njemu u medijima pisalo, već napominje da je lav osećajno biće sa kojim moramo pažljivo razvijati vezu. On svoje lavove poznaje od mladunaca i sa njima je razvio složenu komunikaciju kao i maltene porodične odnose.

E pa, i mi konja za trku imamo! Sećate se onih priloga o mladom monahu Amvrosiju koji živi sam u gorama planine Javor, a u posetu mu je redovno dolazila jedna vučica. I ne samo to, redovno ga je obilazio i divlji gavran – ptica koja je po predanju hranila svetog Iliju. Usamljeni monah, visoko u planinama, nije bio zaboravljen. On je sa svojim životinjama gradio vezu koja odiše ljubavlju i poštovanjem, mada epilog ove priče nije bio sjajan jer je vučica na kraju odvedena u zoološki vrt.

I na kraju da zašećerimo ovu priču jednom medenom pufnastom gorilom za koju ste verovatno već čuli.

Gorila Koko je, zahvaljujući svojoj prijateljici Fransin Peterson, naučila više od 1.000 znakovnih reči koje je koristila baš kao i dete od tri godine. I ne samo to, Koko je ispoljila i smisao za poeziju jer je svoje mače nazvala “Ol Bol” i bila je u stanju da razume preko 2.000 reči engleskog jezika. Ovaj nežna gromada razumela je imenice, glagole i prideve, uključujući i apstraktne pojmove poput „dobro“ i „lažno“, a mogla je čak i da postavlja jednostavna pitanja.

A vi? Kako vi komunicirate sa životinjama oko vas?

I šta vam one govore?

Milena Maglovski