Novi izveštaj pokazuje da vlade imaju u planu da u 2030. godini proizvedu oko 110 odsto više fosilnih goriva nego što bi to bilo u skladu sa ograničenjem zagrevanja na 1,5°C, i 69 odsto više nego što bi bilo u skladu sa 2°C.

Treba podsetiti da je 151 nacionalna vlada dala obećanje da će postići neto nultu emisiju. Uprkos navedenom i projekcijama koje sugerišu da će potražnja za fosilnim gotivima dostići vrhunac ove decenije, države će zajedno proizvoditi više nego dupo veću količinu fosilnih goriva.

Kada se kombinuju, vladini planovi bi doveli do povećanja globalne proizvodnje uglja do 2030. i globalne proizvodnje nafte i gasa do najmanje 2050. godine, stvarajući sve veći jaz u proizvodnji fosilnih goriva tokom vremena.

Pročitajte još:

• DOK SE SVET BORI SA KLIMATSKIM PROMENAMA, SUBVENCIJE ZA FOSILNA GORIVA OBARAJU REKORDE
• ANALIZA GRINPISA: UPRKOS ZELENIM FRAZAMA, FOSILNE KOMPANIJE ULAŽU SITNIŠ U ZELENU ENERGIJU!
• KLJUČNI IZVEŠTAJ UN: VELIKI KORACI U SMANJENJU EMISIJA, ALI NEDOVOLJNI ZA CILJEVE IZ PARIZA

Glavni zaključni izvučeni iz Izveštaja o proizvodnom nedostatku 2023: Postepeno smanjenje ili postepeno povećanje? Vrhunski proizvođači fosilnih goriva planiraju još više eksploatacije uprkos klimatskim obećanjima (eng. The 2023 Production Gap Report: “Phasing down or phasing up? Top fossil fuel producers plan even more extraction despite climate promises’’), podrazumevaju sledeće:

Uzimajući u obzir rizike i neizvesnosti u vezi sa hvatanjem i skladištenjem ugljenika i uklanjanjem ugljen-dioksida, zemlje bi trebalo da imaju za cilj skoro potpuni prestanak proizvodnje i upotrebe uglja do 2040. godine i kombinovano smanjenje proizvodnje i upotrebe nafte i gasa za tri četvrtine do 2050, u odnosu na nivoe iz 2020. godine.

Dok se 17 od 20 zemalja uključenih u izveštaj obavezalo da će postići neto nultu emisiju, a mnoge su pokrenule inicijative za smanjenje emisija iz aktivnosti proizvodnje fosilnih goriva, nijedna se nije obavezala da smanji proizvodnju uglja, nafte i gasa u skladu sa ograničavanjem globalnog zagrevanja na 1,5° C.

Vlade sa većim kapacitetom za prelazak sa fosilnih goriva treba da imaju za cilj ambicioznija smanjenja i da pomognu u podršci tranzicionim procesima u zemljama sa ograničenim resursima.

Na sajtu Stokholmskog instituta za životnu sredinu (SEI), koji je učestvovao u izradi izveštaja, navodi se spisak od 20 glavnih zemalja koje proizvode fosilna goriva: Australija, Brazil, Kanada, Kina, Kolumbija, Nemačka, Indija, Indonezija, Kazahstan, Kuvajt, Meksiko, Nigerija, Norveška, Katar, Rusija Federacija, Saudijska Arabija, Južna Afrika, Ujedinjeni Arapski Emirati, Ujedinjeno Kraljevstvo Velika Britanija i Severna Irska i Sjedinjene Američke Države. Ovi profili pokazuju da većina ovih vlada nastavlja da pruža značajnu politiku i finansijsku podršku za proizvodnju fosilnih goriva.

Već postavljeni ciljevi nisu dovoljni. Čak je 14 od 20 navedenih zemalja potpisalo Global Methane Pledge, prema kojem zajednički treba da smanje emisije metana iz svih izvora za 30 odsto do 2030, u poređenju na nivoima iz 2020. godine. Treba pomenuti i šest vodećih zemalja u proizvodnji nafte i gasa, koje su pokrenule Net Zero Producers Forum, koji je usmeren na smanjenje emisija iz tog sektora. I pored svega, ovakvi napori nisu u skladu da ciljem ograničenja globalnog zagrevanja na 1,5° C, već bi za dostizanje takvog cilja bilo potrebno da emisije metana opadnu za više od 60 odsto između 2020. i 2030. godine.

Kako se navodi, možda je najveći problem to što ove inicijativne ne prepoznaju da je potrebno i smanjenje same proizvodnje fosilnih goriva.

Prema podacima Programa zaštite životne sredine UN (UNEP), jul je ove godine bio najtopliji ikada zabeležen mesec, pretpostavljajući da je najtopliji bio čak u poslednjih 120.000 godina. Globalne emisije ugljen-dioksida, od kojih 90 odsto potiče od fosilnih goriva porasle su na rekordne nivoe. Kako se navodi u Izveštaju, ukoliko nastave da se povećavaju ovim tempom, svet bi mogao da premaši preostali budžet emisija koji je kompatibilan sa 50 odsto šansom da se globalno zagrevanje dugoročno ogranici na 1,5°C do 2030.

Mnoge zemlje na gas gledaju kao na prelazno gorivo, međutim problem je taj što ne postoje očigledni planovi kada će napustiti i ovo gorivo, što bi moglo da oteža prelazak na sisteme obnovljive energije.

Kako bi se postigao korak dalje u rešavanju ovog problema, potrebno je da vlade budu transparentnije u svojim planovima, projekcijama ali i podršci proizvodnji fosilnih goriva, kao i načinu na koji se usklađuju sa nacionalnim i međunarodnim klimatskim ciljevima. Prema navođenju iz Izveštaja, vlade igraju centralnu ulogu u postavljanju pravca buduće proizvodnje fosilnih goriva. Naime, entiteti u vlasništvu države kontrolišu polovinu globalne proizvodnje nafte i gasa, a kada je reč o uglju i više od polovine.

Katarina Vuinac