Sa neba nam svakodnevno pada znatna količina mikroplastike. Ne vidimo je. Ne osećamo je. Nema miris i ukus. Ali istraživači ističu da ozbiljno potcenjujemo ovu nevidljivu „kišu“.

Nove procene tima naučnika sa Univerziteta Okland na Novom Zelandu ukazuju da se u proseku skoro pet hiljada čestica mikroplastike svakodnevno taloži na svakom kvadratnom metru krovova Oklanda. 

Ove slojevi „prašine“ dodaju oko 74 tone plastike svake godine, što je otprilike tri miliona plastičnih boca. 

Ova zastrašujuća količina plastične „prašine“ mnogo je veća nego što je nedavno izračunato da pada na London, Hamburg ili Pariz. Studija iz 2020. procenila je da u proseku samo 771 čestica mikroplastike padne na jednaku površinu u Londonu. 

Međutim, to ne znači nužno da je vazduh u Londonu šest puta manje zagađen česticama plastike nego u Oklandu. Na kraju krajeva, London je mnogo veći grad i ne nalazi se u tako udaljenom kraju sveta.

Pre će biti da u prethodnim procenama kvaliteta vazduha, poput onih obavljenih u Londonu, jednostavno nisu merene najmanje čestice mikroplastike u cirkulaciji. 

Nestandardizovano merenje čestica mikroplastike 

Danas ne postoji standardna metodologija ili protokol za identifikaciju mikroplastike, što znači da se svaka studija sprovodi na malo drugačiji način.

Kako su instrumenti za merenje količine mikroplastike sve savršeniji, stručnjaci primećuju mnogo više štetnih materija koje se kriju u vazduhu oko nas nego do sada.

Prethodna istraživanja obavljena na plućima ukazuju da čestice mikroplastike cirukulišu našim respiratornim sistemom, ali sa nepoznatim posledicama po naše zdravlje. 

„Buduća istraživanja treba da kvantifikuju koliko tačno plastike udišemo“, kaže hemičar Džoel Rindelaub sa Univerziteta u Oklandu.

Nalazi sa Novog Zelanda zasnovani su na devetonedeljnoj studiji dve lokacije u Oklandu – jedne na krovu zgrade Univerziteta u centu grada i druge na ogradi u predgrađu. Mikroplastika iz vazduha hvatana je pomoću levka i tegle.

Na svakoj lokaciji, istraživači su otkrili ostatke osam različitih vrsta plastike. Najzastupljeniji su bili polietilen (PE), koji se koristi za kese i boce, polikarbonat (PC), koji se koristi u zaštitnoj opremi i medicinskim uređajima, i polietilen tereftalat (PET), koji se koristi za pakovanje hrane i pića.

Pročitajte još:

• MIKROPLASTIKA PRVI PUT PRONAĐENA U LJUDSKIM PLUĆIMA
• MIKROPLASTIKA I MI – KOLIKO JE ZAISTA OPASNA?
• MIKROPLASTIKA-TIHI UBICA OKEANA

Ko je glavni prenosilac plastike po svetu 

Kada su duvali jaki vetrovi sa obale, uhvaćena je veća količina mikroplastike, što upućuje na zaključak da u određenoj meri plastiku koja lebdi u vazduhu oko Oklanda podižu vetar i talasi sa obale.

„Mikroplastika stiže u vazduh iz talasa koji udaraju na obale, što znači da je voda generalno globalni transporter mikroplastike“, navodi Rinelaub. To bi moglo da nam pomogne da objasnimo kako mikroplastika ulazi u atmosferu i prenosi se i do najudaljenijih mesta, kao što je Novi Zeland“. 

Ovo bi mogao biti još jedan potencijalni razlog zašto se čini da je procenat plastike u vazduhu mnogo niži u Nemačkoj i Engleskoj. Ali čak i u unutrašnjosti, lebdeći mikrozagađivači i dalje predstavljaju veliki problem.

U 2019. godini, mala pilot-studija u Evropi pronašla je mikroplastiku na udaljenim vrhovima Pirineja, koja je verovatno tamo dospela iz nekoliko manjih obližnjih gradova.

Naučnici su 2021. godine upozorili da je mikroplastika sada toliko sveprisutna u atmosferi da možda već utiče na klimu na Zemlji. U budućnosti, ako koncentracije nastave da rastu, čestice bi mogle da pogoršaju efekat staklene bašte apsorbujući i rasipajući svetlost i toplotu.

U studiji u Oklandu, istraživači su otkrili da je na lokaciji u centru grada svake nedelje sakupljeno mnogo više mikroplastike nego u predgrađu.

Važna je veličina čestica 

Velika većina čestica uhvaćenih tokom eksperimenta bila je veličine između 10 i 50 mikrometara. Većina njih su bili plastični fragmenti, a samo tri odsto je bilo veće od 100 mikrometara.

Nalazi se malo razlikuju od onoga što je ranije pronađeno u Londonu, gde se činilo da su plastična vlakna, a ne fragmenti, najveći izvor zagađenja. Neslaganje može biti posledica ažuriranih tehnika uzorkovanja ili različitih vrsta zagađenja u različitim delovima sveta.

Istraživanje iz 2019. sprovedeno u Hamburgu, na primer, izmereno je samo za mikroplastiku veću od 63 mikrometra. Broj čestica u vazduhu iz ovog grada takođe je bio 18 puta manji nego što je nedavno pronađeno u Oklandu.

Niko još ne zna da li mikroplastika koja se prenosi vazduhom utiče na zdravlje ljudi, ali što je manji fragment ili vlakno, veća je verovatnoća da će preći u naše ćelije kada ga udišemo.

Ako plastično zagađenje koje pada sa neba zaista ima toksične efekte to je previše podmuklo da bi naučnici, za sada, mogli da dokažu.

Izvor: RTS