Do krajnjeg cilja kao što je proizvodnja električne energije vode nas različita sredstva: naftni derivati, biomasa, sunce, vetar, voda, nuklearna fisija… Svaki od načina dobijanja energije ima svoje prednosti i mane iz perspektive operativnih troškova, uticaja na životnu sredinu, mogućnosti za neprekidno energetsko snabdevanje, bezbednosti, roka trajanja i cene. Brojna istraživanja pokazala su da je ugalj najkobniji za našu atmosferu, a u stopu ga prate i druga fosilna goriva – nafta i prirodni gas.
Ako nastavimo besomučnu eksploataciju i sagorevanje prljavih energenata, dovešćemo u pitanje opstanak naše planete i potomaka. Alternative za fosilna goriva postoje i sve su konkurentnije na globalnom energetskom tržištu. Da li Jugoistočna Evropa ide u korak sa svetom na ovom planu?
Nemački istraživački institut Agora Energiewende dao je prikaz stanja obnovljivih izvora energije (OIE) na ovom tlu.
Evropska unija teži da do 2030. godine postigne smanjenje emisije štetnih gasova za 45 odsto u poređenju sa 1990. godinom. Procenjuje se da će do tada čak 55 odsto kilovata u elektrodistributivnoj mreži Evrope biti zelenog porekla, a niskougljeničnoj budućnosti naročito će doprineti sunce i vetar. Jugoistočna Evropa, međutim, nema konkretne planove za postepeno uklanjanje uglja iz svog energetskog miksa i na ovom polju ne ugleda se na komšije sa zapada Starog kontinenta. Štaviše, države sa ovog područja, a naročito na Zapadnom Balkanu, traže investitore za nove termoelektrane na ugalj i lignit.
Za uspešnu sprovedenu dekarbonizaciju u energetskom sektoru, što podrazumeva smanjivanje emisije CO₂ nastalih sagorevanjem fosilnih goriva, neophodno je neprekidno ulaganje u fotonaponske ćelije i vetrenjače, ali i generalno u razvoj OIE, kao i u energetsku efikasnost. Podjednako važni preduslovi su i ujedinjeno tržište električne energije, uređivanje sistema bezbednog snabdevanja, zatvaranje elektrana na ugalj i uklanjanje rizika.
Kako bi se steklo poverenje ulagača i kako bi se oni podstakli da svoj novac usmere u čiste energetske resurse, neophodni su snažni i pouzdani politički okviri u energetici. U trenutnim tržišnim okolnostima zelene investicije u Jugoistočnoj Evropi su dvostruko skuplje u odnosu na iste u Nemačkoj ili Francuskoj, te bi države trebalo da rade na uklanjanju prepreka koje stvaraju veće troškove projekata.
Važnu ulogu u „ozelenjavanju” energije igra i saradnja koja nadilazi nacionalne granice. Udruživanje energetskih sistema na regionalnom nivou ne iziskuje ogromna finansijska sredstva, a efikasan je način za jačanje sigurnosti lanca snabdevanja električnom energijom. Regionalno tržište bi posledično trebalo da obezbedi „fleksibilnost” i otpornost mreže.
Elektrane u Jugoistočnoj Evropi su dotrajale i čak 95 odsto kapaciteta iziskivaće zamenu do 2050. godine. To je prilika da u energetskom miksu održivi izvori zauzmu mesto termoelektrana. Ipak, prema planovima projekata, koje većinom finansira Kina, fosilna goriva biće zamenjena – fosilnim gorivima.
Još jedan izazov za energetsku tranziciju u ovom delu Evrope predstavlja energetska (ne)efikasnost objekata. Stambene i javne zgrade troše više od 40 odsto električne energije što znači da postoji ogroman prostor za napredak.
Prelazak na OIE stvara manje centralizovan energetski sistem. Administrativni aparat bi jednostavnim finansijskim instrumentima trebalo da ohrabri korisnike da proizvode čistu energiju za sopstvenu potrošnju.
Poslednji korak uspešne energetske tranzicije predstavlja sveobuhvatan plan koji se odnosi na energetsku sigurnost, konkurentnost i ublažavanje globalnog zagrevanja.
Da li će 2050. godine sunčevi zraci obasjavati više solarnih panela ili ugljenokopova u Jugoistočnoj Evropi, trenutno je nepoznanica. Ipak, savršeno je jasno koja je opcija bolja za zdravlje ljudi i životnu sredinu.
Tekst je prvobitno objavljen u Magazinu Energetskog portala ČISTA ENERGIJA, decembar 2018. – februar 2019.
Priredila: Jelena Kozbašić
Upravljanje vodama je jedna od podoblasti u okviru pregovaračkog 
