Genetički modifikovana hrana (u daljem tekstu: GM) spada u one životno važne teme oko kojih se na nivou cele planete i dalje lome koplja. Dok je jedni zagovaraju kao hranu budućnosti koja bi mogla da reši problem gladi u svetu, drugi je definišu kao bioterorizam novog svetskog poretka. Kakogod bilo, ona je sve prisutnija, a zbog cene, i sve dostupnija. Iako su u Srbiji zakonom zabranjeni proizvodnja i promet genetički modifikovanih organizama (u daljem tekstu: GMO), to nije garancija da možda nećete negde kupiti proizvod koji u nekom obliku i procentu ima neki GM sastojak. Šta je uopšte GM hrana, u kojim namirnicima su GMO najviše zastupljeni, kako da budemo sigurni da znamo šta kupujemo i jedemo, koliko nas od štetnih posledica GM hrane štiti zakon, a koliko nauka, pitali smo prof. dr Vladimira Dimitrijevića, šefa katedre za stočarstvo na Veterinarskom fakultetu u Beogradu, i prof. dr Miladina Ševarlića, narodnog poslanika i profesora Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu u penziji.

EP: Šta je tačno GM hrana i gde je više zastupljena, u namirnicima životinjskog ili biljnog porekla?

Vladimir Dimitrijević: GM hrana je hrana životinjskog ili biljnog porekla dobijena od organizama (životinja i biljaka) u čiju je naslednu osnovu (DNK), posebnim postupkom (rekombinantnom DNK tehnologijom) umetnut deo nasledne osnove poreklom od nekog drugog organizma (druge vrste). Na ovaj način učinili smo da ovakav organizam bude modifikovan (otuda M u GMO) na nivou DNK. Ideja modifikacije je da se određeni geni u organizmu „pale” ili „gase”, u zavisnosti od želje sa kojom je modifikacija učinjena. Na takav način modifikovanih organizama ima neuporedivo više u hrani biljnog porekla.

Miladin Ševarlić: Genetički modifikovana hrana u Srbiji nije bila ni sadržana, a ni definisana među pojmovima koji su korišćeni u Zakonu o genetički modifikovanim organizmima (Zakon o GMO: 2001, 2009). Definisana je tek 14. marta 2019. godine članom 2. Zakona o izmenama i dopunama zakona o bezbednosti hrane i od tada glasi: „Genetički modifikovana hrana i genetički modifikovana hrana za životinje, hrana i hrana za životinje dobijena od genetički modifikovanih organizama, u skladu sa posebnim propisom.” Ovo je nepotpuna definicija zato što za podgrupu hrana nema odrednica za koga je i od čega je. Kao nestranački narodni poslanik predložio sam potpuniju definiciju koja glasi: „Genetički modifikovana hrana za ljude i genetički modifikovana hrana za životinje, hrana za ljude dobijena od genetički modifikovanih organizama i hrana za životinje dobijena od genetički modifikovanih organizama, u skladu sa posebnim propisom.”

Posebno je važno ukazati i na razliku između dve podgrupe poljoprivredno-prehrambenih proizvoda na bazi GMO: GM hrana – od GMO koji se koriste kao sveži poljoprivredni proizvodi: GM paradajz, GM jabuka, GM banana… i hrana od GMO – prehrambeni proizvodi dobijeni doradom ili preradom GMO (čips od GM jabuke ili od GM banane, kečap od GM paradajza, fileti od GM lososa, šnicle od GM svinje…) ili hrana sa dodatkom GMO (hrana sa prelivom sirupa od GM kukuruza…). Eksplozija genetičkih modifikacija u poljoprivredi – prvo u biljnoj (od paradajza, preko soje, kukuruza, pamuka, uljane repice… do jabuka i banana), a zatim i u animalnoj proizvodnji (losos, svinje…), kao što se i očekivalo, zbog profitne nezajažljivosti privatnih korporacija, uz proizvodnju GM lekova za bolesne koji traže „slamku spasa”, proširila se i na ljude tako da već imamo i prve GM bebe u Kini (2018).

EP: Postoji li danas neki prehrambeni industrijski proizvod, domaći ili uvozni, ili pak povrće, voće, meso i riba u sirovom obliku, za koji možemo zasigurno da kažemo da ne sadrži ni jedan procenat genetički modifikovanog organizma? Ili je sve kontaminirano u manjem ili većem procentu?

Vladimir Dimitrijević:  Pre svega, termin „kontaminacija”, kod ljudi uobičajeno ima negativnu konotaciju, što u slučaju GMO nije opravdano. Naravno da postoje prehrambeni prozvodi koji ne sadrže GMO. U zavisnosti od države, procenat genetički modifikovanih useva varira od 0 do preko 90 odsto (kukuruz, soja, bundeva, pamuk i dr). Na primer, procenjuje se da je u SAD udeo proizvoda (hrane) u supermarketima, koji sadrže na  neki način genetičku modifikaciju oko 65 odsto. Sa druge strane, postoji relativno mali broj zemalja, među kojima je i Srbija, koje imaju nultu toleranciju na proizvodnju i promet GMO. Generalno, u zemljama u kojima je GM hrana široko dostupna, najveći broj GMO proizvoda odnosi se na hranu biljnog porekla (pića, grickalice, dodaci hrani i dr). Udeo hrane životinjskog porekla koja je genetički modifikovana je veoma mali. Osim nekih vrsta riba (losos), na policama prodavnica se ne nalazi hrana poreklom od životinja koje su genetički modifikovane. Životinje koje su u ishrani koristile genetički modifikovanu hranu ne čini da one postanu genetički modifikovane, što je česta zabluda ljudi.

Miladin Ševarlić: Svakako da postoji! To je, na svu sreću, još uvek izrazito dominantna većina hrane proizvedene u svetu: od hrane dobijene u sertifikovanoj organskoj ili nesertifikovanoj biodinamičkoj poljoprivredi, preko zdravstveno bezbednije hrane iz integralno kontrolisane poljoprivredne proizvodnje, do manje zdravstveno bezbednije hrane iz danas dominantne konvencionalne poljoprivredne proizvodnje uz primenu pesticida u biljnoj i hormona rasta u stočarskoj proizvodnji, kao i aditiva, veštačkih aroma i boja u proizvodnji prehrambenih proizvoda.

EP: Šta su dosadašnja istraživanja pokazala, koliko je GM hrana štetna po zdravlje ljudi? Koje najčešće posledice može da ima njeno dugoročno konzumiranje?

Vladimir Dimitrijević: Sve dosadašnje naučne studije koje su se bavile ovom problematikom ukazuju na to da konzumiranje hrane koja je genetički modifikovana ne predstavlja ništa veći rizik od konzumacije hrane koja to nije. Samim tim i posledice dugotrajne ishrane hranom koja sadrži GMO u nekom od oblika ne razlikuju se od dugotrajnog unosa hrane koja je GMO „čista”. Napominjem da, kada se govori o ovom pitanju koje izaziva oštre podele u javnosti, u obzir se moraju uzimati samo stvarno naučna istraživanja objavljena u naučnim časopisima sa rigoroznom recenzijom, a ne pseudo naučne i nenaučne publikacije.

Miladin Ševarlić: Od istraživanja dr Arpadija (Engleska, 1996), preko do sada najdužeg dvogodišnjeg istraživanja prof. Seralinija (Francuska, 2012), do istraživanja brojnih ruskih naučnika, svi rezultati ukazuju na štetne posledice ishrane eksperimentalnih pacova sa GMO proizvedenim uz korišćenje pesticida na bazi kancerogenog glifosata. U tom pogledu najznačajniji su rezultati istraživanja prof. Seralinija koji pokazuju promene na unutrašnjim organima pacova u sledećoj generaciji, preko povećanog učešća jedinki sa kancerom u drugoj generaciji, do izrazite besplodnosti pacova (čak i kod tako populaciono ekspanzionističke vrste) hranjenih GM kukuruzom. Projektovano na ljude, to znači da će se prave razmere štetnih posledica korišćenja GMO u ishrani stoke i ljudi manifestovati za 90 do 120 godina! Prvenstveno treba istraživati uticaj GMO na ishranu svih vrsta stoke, čiji bi rezultati bili veoma značajni zbog kraćeg ciklusa eksploatacije pojedinih vrsta stoke. Tako bismo u samo jednoj petini životnog veka ljudi imali pouzdane podatke praktično i o posledicama GMO u ishrani ljudi, zato što je čovek na vrhu lanca ishrane jer koristi i biljne i animalne proizvode. A ono što zadesi biljke i životinje, kad-tad zadesiće i ljude! Setimo se samo „bolesti ludih krava” i posledica na ljude koji su jeli meso od obolelih goveda. Zašto se to ne radi? Zašto se ne rade istraživanja uticaja GMO u ishrani stoke? Očigledno je kome to ne odgovara.

EP: U Srbiji su, po Zakonu o genetički modifikovanim organizmima, iz 2009. godine, proizvodnja i promet GMO zvanično zabranjeni. Ipak, postoje razni podaci koji ukazuju na to da u Srbiji ima na hiljade hektara pod GM sojom, kao i da, uprkos Zakonu i proverama na granici, uvozimo proizvode koji čak prelaze 0,9 odsto primesa od GMO, koji se u Evropi smatra neizbežnim nivoom tehnološke kontaminacije. Koliko se ovaj Zakon zaista primenjuje i kako da budemo sigurni da smo kao građani zaista zaštićeni?

Vladimir Dimitrijević: To bi, ipak, bilo pitanje za nekog drugog. Zakonska regulativa, sprovođenje i kontrola iste su u nadležnosti institucija ove države, pre svega Stručnog savetaza biološku sigurnost, ovlašćenih laboratorija, fitosanitarne i veterinarske inspekcije.

Miladin Ševarlić: Zakon o GMO iz 2009. godine je relativno dobra zaštita Srbije od uvoza i plasmana GMO. Jedino što treba poboljšati jeste donošenje podzakonskog akta kojim bi se propisalo da se odredba o dozvoljenom prisustvu 0,9 odsto primesa od GMO u komercijalnim proizvodima odnosi samo na GMO koji su u Evropskoj uniji dozvoljeni za upotrebu. Takođe treba da se izmenom Zakona ukine odredba o dozvoljenom prisustvu 0,1 odsto primesa od GMO u semenskoj robi i da se uvede nulta tolerancija za uvoz semena – jer i 0,1 odsto primesa od GMO može u toku cvetanja da kontaminira parcele zasejane genetički nemodifikovanim semenom.
Međutim, kao i svaki drugi zakon, i Zakon o GMO se ne poštuje u praksi zbog ilegalnog uvoza semena GMO, posebno soje), i zbog uzorkovanja svega između 4 i 7 odsto pošiljaka iz uvoza. Fitosanitarna inspekcija u vreme vegetacije soje vrši kontrolu malog broja parcela i utvrđuje prisustvo GM soje na oko dvadesetak hektara, što je samo „vrh ledenog brega”. Ako se podaci iz tih kontrola primene na ukupnu površinu zasejanu sojom (preko 150.000 ha), znači da se GM soja godišnje seje na oko 5.000 ha, što sa prinosom od 3 t/ha daje količinu od 15.000 t ili 750 šlepera GM soje. Ta količina GM soje završava u lancu ishrane stoke na privatnim gazdinstvima proizvođača GM soje ili u manjim mešaonama koncentrovane stočne hrane. Problem je nedovoljna kontrola i posebno odsustvo konačnih informacija o kaznama koje su izrečene prekšiocima Zakona o GMO. Zato savetujem kupce soje u zrnu da istu kupuju od skladištara koji na otkupnom mestu imaju sistem kontrole na prisustvo GM soje ili od komšija za koje pouzdano znaju da ne gaje GM soju.

Intervjue vodila: Gordana Knežević

Ceo tekst pročitajte u novom broju Magazina Energetskog portala Zeleni izumi, decembar 2019. – februar 2020.