Moramo da vas zamolimo na samom početku ovog teksta za naročitu pažnju. Razmislite na trenutak o tome koliko hrane ste bacilli tokom prethodne nedelje ili meseca i kojoj vrsti namirnica najčešće istekne rok važenja upravo u vašem frižideru. Istraživanja sprovedena u Srbiji ukazuju na to da kupujemo više hrane nego što nam je potrebno zbog čega jedan deo, zapravo čak 35 kg godišnje po osobi, završava u kanti za otpatke. Sa druge strane, sasvim je normalno da osećate nelagodu kad bacate namirnice.
Ako do sada niste ni imali na raspolaganju odgovarajuće mesto za odlaganje viška hrane koja bi ugroženim grupama zadovoljila nasušnu potrebu, odnedavno postoji rešenje koje su osmislile Emilija Bojić i Tamara Stojković iz inicijative “Zajednički frižider”. Ideju o zajedničkom frižideru su dobile nakon što su saznale da otpad iz prehrambene, ali i tekstilne industrije, ima izrazito negativan uticaj na klimu, a otpada ima u neverovatnim količinama. U svetu se svake godine baci oko 1,3 milijarde tona raznih namirnica.
Lokalno dobijeni podatak, utvrđen istraživanjem Centra za unapređenje životne sredine, ukazuje na to da svaka osoba u Srbiji godišnje baci hranu u vrednosti od 10.000 dinara, dok istovremeno postoji veliki broj ljudi u našoj zemlji koji gladuju. Priliku da ostvare svoju ideju o zajedničkom frižideru Tamara i Emilija su uspele da realizuju u sklopu projekta WWF-a „Na mladima klima ostaje”. Frižider sa nalazi u Dobračinoj 59, ispred Dorćol Platz-a. Osim ekološkog aspetka ovog projekta, ove klimatske aktivistkinje su unele i humanitarni element dajući ovoj inicijativi poseban značaj.
„Hranu koja bi inače završila na otpadu sada možemo da preusmerimo socijalno ugroženim grupama. Važno je istaći da kada bacimo hranu, bacamo delić šume, reke ili zemlje. Osim toga, hrana koja završi na otpadu narušava kvalitet zemljišta i ispušta gasove sa efektom staklene bašte“, kaže Emilija.
U fokusu:
Za postavljanje samo jednog frižidera bilo je potrebno čak šest meseci, što ni ove dve aktivistkinje nisu mogle da pretpostave. Tamara navodi da je bilo puno prepreka, od početnih istraživanja Zakona o donacijama hrane, pronalaska organizacija i pojedinaca koji bi ih podržali, sakupljanja i organizacije volontera, do obaveštavanja javnosti o frižideru.
„Što se obaveštavanja tiče, najviše smo brinule o tome kako ćemo obavestiti krajnje korisnike sa obzirom na to da oni ne koriste toliko društvene mreže“, objašnjava Emilija.
Ipak, za inicijativu se vrlo brzo pročulo, a krajnji korisnici su dobili informacije preko medija, a zatim su je dalje širili između sebe. Uz pomoć Banke Hrane Beograd kontaktirale su mnoge organizacije koje direktno rade sa socijalno ugroženim grupama ljudi.
Kako je sve počelo
Tamara i Emilija su se upoznale na konkursu WWF-a ,,Na mladima klima ostaje“. Tamara je želela da smanji otpad iz prehrambene, a Emilija iz modne industrije. Spojila ih je ideja o Zajedničkim frižiderima i ormarima.
„Krenule smo prvo sa frižiderom jer je njegovo postavljanje teže, najviše zbog zakonskih regulativa o donacijama hrane. Od početka procesa, WWF nam je pružio mentorstvo koje zaista nema cenu i koje će biti značajno za čitavu našu karijeru. Banka Hrane Beograd je među prvima prepoznala potencijal i bez oklevanja odlučila da nam pomogne, i u praksi i sa mnogobrojnim savetima, što je bilo veoma značajno za nas, kako na profesionalnom, tako i na presonalnom nivou. Isto je učinila i humaniratna organizacija 28. jun koja nam je donirala frižider, dok je Dorćol Platz bio ljubazan da nam ustupi mesto. Umetnik Andrej Kolosov je dao svoj umetnički doprinos i oslikao frižider“, kaže Tamara.
Zajednički frižider funkcioniše tako što ga Banka Hrane Beograd redovno dopunjuje donacijama hrane, a donacije mogu ostavljati i građani. Volonteri se svakodnevno brinu da frižider bude čist, da se u njemu nalaze samo namirnice koje su dozvoljene i sigurne. Ono što više nije za upotrebu, odlaže se u kompost.
Priredila: Milena Maglovski
Tekst u celosti možete pročitati u Magazinu Energetskog portala ELEKTROMOBILNOST.
