Zašto Srbija nema zelene javne nabavke?

Kako piše Nova ekonomija, cirkularna ekonomija, o kojoj se u Srbiji sve više govori, mogla bi biti kanal za brži oporavak srpske privrede posle zastoja usled pandemije, jer je zasnovana na korišćenju unutrašnjih rezervi i domaćih resursa – otpada, reciklata i energije, što bi stvorilo prostor za otvaranje velikog broja radnih mesta koja su nam sada neophodna. Zelene javne nabavke su alat za primenu koncepta cirkularne ekonomije, jer podstiču proizvodnju i potrošnju proizvoda koji sadrže reciklirane materijale proizvedene po standardima koji štite životnu sredinu i zdravlje ljudi.

Dušan Vasiljević, konsultant sa dugogodišnjim iskustvom u politikama životne sredine, podseća za „Novu ekonomiju“ da su do korone postojali dugački lanci snabdevanja, a koji su prekinuti onog trenutka kad je sve stalo u Kini.

„Proizvodnja u Kini je jeftinija, žmurilo se na jedno oko da li je to po ekološkim i socijalnim standardima. Sad smo shvatili da taj lanac snabdevanja nije održiv. Ideja je da lokalne ekonomije budu samodovoljne i sigurno je da će jedan deo industrija pokušati da obezbedi resurse koji su blizu“, kaže Vasiljević, ističući da ne treba očekivati da će „vraćanje“ tehnologija i proizvodnje iz Kine biti masovno.

Foto-ilustracija: Pixabay

Sa druge strane, Srbija koja je mala ekonomija i malo tržište, ima prostora da na bazi postojećih resursa uspostavi efikasnu privredu sa niskim troškovima proizvodnje, vodeći računa o zdravlju i životnoj sredini. Koristi su višestruke: manje zagađenja, uštede, podsticanje inovacija i tehnologija, a korist je i politička, jer bi vlast pokazala brigu za životnu sredinu i dobrobit građana. Prostor za uštede i promociju zelenih nabavki je prilično veliki. Učešće javnih nabavki u bruto domaćem proizvodu Srbije u 2017. godini, prema Godišnjem izveštaju Uprave za javne nabavke, iznosilo je 7,68 odsto, dok je u 2018. godini zabeležen blagi porast (7,98 odsto).

„Sistem za zaštitu životne sredine je uspostavljen dopola. Imamo ideju, ali nije realizovana jer ne postoji sistemski pristup razvoju privrede. Sad nam je jedno prioritet, sutra drugo, a državne subvencije su način kako se obezbeđuje sigurnost investitorima i privredi“, podvlači Vasiljević. Slično stanje je i sa okvirom za cirkularnu ekonomiju i zelene javne nabavke. Na početku početka smo. „Mi imamo samo elemente sistema, tačkice koji nisu dovoljno povezane“, ocenjuje Vasiljević.

Ono što je važno, privreda bi trebalo aktivno da se uključi, ali ne zato što mora, nego zato što ima interes. Mora da se nađe način da privreda zaradi od reciklaže, korišćenja obnovljivih izvora, odnosno da ponovo upotrebi otpad od primarne proizvodnje. Zadatak države je da obezbedi taj okvir i stimulacije, dodaje on.

Ministarstvo finansija je pre nekoliko dana objavilo analizu upravljanja javnim finansijama za prošlu godinu, gde se pohvalilo da je na predlog Uprave za javne nabavke Vlade Srbije u novembru 2019. godine usvojila Program razvoja javnih nabavki za period 2019-2023. godine koji prepoznaje zelene nabavke. Navodi se da su smernice za poboljšanje zelenih javnih nabavki izrađene i objavljene na sajtu Uprave za javne nabavke. Međutim, ono što ne kažu, jeste da su ove smernice objavljene još 2015. godine, što znači da se za pet godina u ovoj oblasti nije mnogo odmaklo.

Ono što je svakako za pohvalu, o cirkularnoj ekonomiji i zelenim javnim nabavkama se sve više govori i u stručnim krugovima i u široj javnosti. Država je formirala radnu grupu za cirkularnu ekonomiju, urađeno je više analiza o cirkularnoj ekonomiji, u šta su se uključile u ovim oblastima vodeće domaće i međunarodne institucije.

Među poslednjim je Ex ante analiza efekata za oblast cirkularne ekonomije objavljena početkom 2020. čiju izradu su podržali i Evropska unija i GIZ. Dušan Vasiljević, kao koautor ove analize, kaže za „Novu ekonomiju“ da zakon o javnim nabavkama prepoznaje mogućnost sprovođenja zelenih nabavki.

To znači da ne postoji obaveza sprovođenja zelenih javnih nabavki, što znači da nema ni sistemske evidencije o realizovanim nabavkama kojih bez sumnje ima, naročito u nevladinom sektoru, eksplicitno će ovaj konsultant. To je i razlog zašto je potrebno izraditi kriterijume i pravila koja će obavezivati naručioce da poručuju robu i usluge po tim kriterijumima, a istovremeno će se na taj način podstaći industrija koja može zadovoljiti tu tražnju.

U Ex ante analizi se bez rukavica, otvoreno, kaže da za sada nije bilo konkretnijih planova da se izradi nacionalni akcioni plan zelenih javnih nabavku. Piše i da postoje obećanja Uprave za javne nabavke da će od jula 2020. godine, kada je najavljeno pokretanje novog portala za javne nabavke, biti omogućeno praćenje koje javne nabavke su zelene.

Iako je postupak otvorenih javnih nabavki povećan, oni koji raspisuju nabavku nisu stimulisani da raspisuju zelene nabavke, jer im je važno da prođe što jeftinije. Javni sektor kao veliki kupac mogao bi imati vodeću ulogu u promovisanju zelenih nabavki, ocenjeno je u analizi Alternative za bezbednije hemikalije AlHem. Promovisanjem i korišćenjem zelenih javnih nabavki, javne institucije mogu da obezbede realne podsticaje za industrijski sektor, za razvoj zelenih tehnologija i proizvoda. Pored direktnih mera kojima se sprovode ciljevi politike zaštite životne sredine, država bi na taj način mogla i indirektno, preko ovog postupka, da doprinese realizaciji tih ciljeva, ocenjuje nevladina organizacija AlHem, čiji je cilj promovisanje održivog razvoja. Ova organizacija je u svojoj analizi zelenih javnih nabavki u Srbiji iz maja 2019. ukazala da je slaba tačka najviši menadžment naručilaca koji nema dovoljan nivo svesti u vezi sa zelenim nabavkama.

Kako kaže Vasiljević, u Predlogu akcionog plana za javne nabavke stoji preporuka da bi onaj ko raspisuje nabavku trebalo da ima makar jednu zelenu nabavku godišnje. To je prihvatljivi međukorak u uvođenju sistema, ali država mora da odmakne od preporuke, smatraju stručnjaci. To znači da je potreban ceo okvir u kome je definisano sve, od toga koji su kriterijumi za zelenu nabavku, za koje grupe proizvoda, do toga šta su nam ciljevi takvih nabavki, ko vrši obuke za zelene nabavke, ko nadzire itd. I naravno, na koji način stimulisati privredu da u tome učestvuje i pronađe svoj interes. Vasiljević se umesto direktnih davanja zalaže za fiskalne podsticaje kao najzdraviji način, jer je praksa pokazala da subvencije ne daju dobre rezultate.

Foto-ilustracija: Pixabay

Srbija ne bi morala da izmišlja toplu vodu i ide daleko da uvidi prednosti i rizike zelenih nabavki. U okruženju napredovala je Hrvatska, a naročito Slovenija.

U januaru 2018. u Sloveniji je stupila na snagu nova Uredba o zelenim javnim nabavkama, koja je proširila broj kategorija proizvoda i usluga za koje su zelene javne nabavke obavezne na 20 proizvoda. Uspostavljeni su definisani ciljevi za svaki proizvod ili uslugu. Na primer, najmanje 15 odsto hrane treba da bude organskog porekla, 50 odsto kancelarijskog i higijenskog papira treba da potiče iz šuma kojima se upravlja na održiv način, a najmanje 50 odsto električne energije treba da dolazi iz obnovljivih izvora ili postrojenja kogeneracije visoke efikasnosti itd. Koliko su daleko otišli svedoči sitan detalj na koji ukazuje AlHem, a to je da su za svaki od 20 predmeta zelene javne nabavke, dostupne konkretne smernice i predlozi konkretnih kriterijuma. Takođe, dat je spisak kontakt osoba (sa brojevima telefona i imejl adresama) za dodatne informacije – za svaki pojedinačni predmet javne nabavke.

Izvor: Nova ekonomija

slični tekstovi

komentari

izdvojene vesti