O Balkanskoj ulici pisale su se pesme, a sada ona piše priču o ljubavi koja se gaji i prenosi na nove generacije. U srcu Beograda nalazi se zanatska radnja ,Kišobrani’, u kojoj se kroz treću generaciju prenosi retko i dragoceno znanje.
Tatjana Živković, prateći rad svoje majke od detinjstva, danas ponosno nosi zvanje majstora za kišobrane, a ovoj priči omogućila je nastavak, prenoseći nasleđeno znanje na svoju decu. Koliko je nekada bio cenjen zanatski rad, a kako je danas pronašao svoje mesto u potrošačkom društvu, pitanja su o kojima smo razgovarali sa njom.
Tokom odrastanja uvek je bila okružena ovim zanatom, doživljavajući ga kao nešto prirodno, ali bez velikog razmišljanja da bi upravo on bio nešto čime će se baviti u bućnosti. Sa društvom bi nakon škole odlazila u vrlo malu radnju svoje majke, gde bi se njih desetak zbili i nastavili druženje uz, kako kaže, smeh i dobro raspoloženje. Zanat je učila gledajući svoju majku, slušajući njene razgovore sa mušterijama ili trenutke u kojima se naglas zapita kako bi mogla da reši neki kvar.
U FOKUSU:
- NOVI TRENDOVI I INOVATIVNE TEHNOLOGIJE NA JEDNOM MESTU
- PORTUGAL DRŽAVA ZELENIH IDEJA – PUT KOJI SVI TREBA DA PRATE
- ZELENA ENERGIJA I STABILNO SNABDEVANJE UZ ABB PODRŠKU
Najveću prepreku zanatima danas predstavlja ustaljena navika potrošačkog društva da je jednostavnije zameniti postojeće novim nego uložiti napor da se postojeće popravi i zadrži. Ipak, i dalje postoji onaj deo društva koji prednost daje kvalitetu i sentimentalnim vrednostima. Kako Tatjana navodi, većina mušterije su ljudi koji su emotivno vezani za svoje kišobrane, pa ih cena manje i interesuje.
,,Ljudi više ne vrednuju stvar emotivno, već novčano, a to je nešto što bi trebalo da se zapitamo, zašto je to tako postalo. Kišobran koji ste nasledili od svojih roditelja, ili čak baka i deka, sigurno će vas služiti mnogo više nego bilo koji kišobran koji danas možete kupiti u prodavnicama ili preko interneta. Uvek me obraduje kada mladi donesu neki kišobran koji su pronašli na tavanu, u podrumu ili nekom drugom mestu gde uglavnom ostavljamo stare stvari“, kaže Tatjana.
Svojim radom trude se da takvim kišobranima vrate stari sjaj i učine mušteriju zadovoljnom, a zauzvrat uživaju u lepom osećaju da su svojim rukama oživeli zaboravljenu stvar i omogućili da ponovo služi svojoj svrsi. Na popravku su im donošeni kišobrani stari i oko sto godina, koje su uspeli da poprave, a u ovom trenutku u radnji postoji nekoliko primeraka starih više od 80 godina.
Priredila: Katarina Vuinac
Tekst u celosti pročitajte u Magazinu Energetskog portala OBNOVLJIVI IZVORI ENERGIJE
