Smanjenje podrške industriji fosilnih goriva i s druge strane razumevanje i podrška onim sektorima privrede koji imaju značajan uticaj na smanjenje zagađenja i klimatskih promena omogućavaju finansijskom sektoru presudan uticaj u energetskoj tranziciji. Erste bank Srbija je do sada finansirala više od 60 projekata u industriji obnovljivih izvora energije (OIE), a zahvaljujući njihovoj kreditnoj podršci izgrađeno je 400 megavata kapaciteta koji proizvode čistu zelenu energiju iz vetra, vode, sunca, biomase i biogasa. O situaciji na tržištu, projektima i planovima razgovarali smo sa Aleksandrom Savićem, direktorom Direkcije za poslove sa javnim sektorom i specijalna finansiranja ERSTE Banke.
EP: Recite nam više o projektima finansiranja OIE u Srbiji. Šta je novi Zakon doneo? Kako pristupate odabiru projekata i koje sve projekte finansirate?
Aleksandar Savić: Kada je u decembru 2009. godine doneta prva uredba o podsticajima za projekte OIE, Erste Banka je praktično bila pionir u njihovom finansiranju. Prvi projekat je finansiran već u aprilu 2010. godine, a u skladu sa svojim imenom (Erste, nemački, prvi – prim. urednika) finansirali smo prvo biogasno postrojenje i prvi vetropark u Srbiji. Svi ti projekti finansirani su na bazi feed-in tarifa koje su donešene uredbama, a zakonodavni okvir je definisan u okviru Zakona o energetici. U aprilu 2021. godine donet je prvi zakon koji se isključivo bavi korišćenjem OIE (paralelno su doneti i Zakon o racionalnom korišćenju energije i Zakon o energetskoj efikasnosti) i primenjena su rešenja koja se sprovode i u većini zapadnoevropskih zemalja.
Najznačajnija promena je svakako da se sa feed-in tarifa prešlo na aukcijski mehanizam. Za banke, aukcijski mehanizam sa dvostranom premijom predstavlja sličan nivo mitigacije rizika cene, ali ono što je presudno za uspešnu realizaciju projekata jeste postignuta cena na aukciji. Do sada nije održana ni jedna aukcija, ali je u novembru prošle godine najavljena prva aukcija za vetroelektrane. Predložena početna cena je iznosila 55,7 evra/MWh, i imajući u vidu ne samo trenutne okolnosti na tržištu električne energije već i očekivane trendove, kao i situaciju na tržištu opreme i trenutni nivo ulaganja, ponuđena maksimalna cena nije bila adekvatna.
Druga velika novina je uvođenje institucije proizvođač-potrošač, tzv. „prozjumer”, u pravni okvir. Ovim se otvorio izuzetan potencijal za izgradnju novih solarnih fotonaponskih kapaciteta. Što se tiče odabira projekata, proces je dosta kompleksan. Do sada smo finansirali preko 60 projekata svih vrsta dostupnih OIE u Srbiji, izuzev geotermalnih.
U fokusu:
EP: Koliko je važna podrška KFW, svetske banke ili EBRD kroz fondove, a koliko naše države?
Aleksandar Savić: Podrška međunarodnih finansijskih institucija je od ogromne važnosti. Većina ovih projekata realizovana je korišćenjem kreditnih linija ovih institucija i u velikom broju slučajeva te linije su nosile i značajan deo grant komponente, odnosno bespovratnih sredstava. Što se tiče podrške naše države, ona je najvažnija u domenu pravne sigurnosti investicije i u pojednostavljenom i ekspeditivnom administriranju.
Kada su u pitanju subvencije, potrebno je zauzeti ozbiljniji pristup i sagledati na pravi način šta predstavlja njihovu najracionalniju upotrebu. U suprotnom, možemo se naći u apsurdnim situacijama kao što je na primer činjenica da kao država subvencionišemo nabavku električnih vozila u 45 iznosu od 5.000 evra u situaciji kada ona, zbog trenutnog energetskog miksa, zagađuju znatno više od EURO 6 benzinskih i dizel vozila.
EP: Koji je značaj sektora zelene energetike i drugih vidova održivog razvoja za bankarski sektor u Srbiji? Koje su novine na tom polju u poslovnoj politici banke? Da li Erste banka planira da obezbedi dodatni kapital za finansiranje održivog razvoja u Srbiji?
Aleksandar Savić: Za većinu vodećih banaka u Srbiji ovaj sektor je već sada veoma važan, a imajući u vidu trenutne okolnosti i buduća očekivanja, siguran sam da će (ukoliko već nije) postati najvažniji, jer pitanje energetske tranzicije i održivog razvoja postaje najznačajnije društveno pitanje. Taj trend se mora reflektovati i na način na koji banke posmatraju okruženje u kome posluju, što za posledicu neumitno ima izmenu ili uvođenje novih poslovnih praksi i politika.
Klijenti će sve češće od banaka dobijati pitanja koja ranije nisu i koja se možda na prvi pogled čine „nebankarskim”. Recimo fizičkom licu koje traži stambeni kredit može biti postavljeno pitanje kom energetskom razredu pripada nekretnina koju kupuje. Pravno lice može dobiti pitanja koja se tiču količine proizvedenog otpada na godišnjem nivou, potrošnji goriva, vode i slično. Siguran sam da će ovakva pitanja ubuduće determinisati ne samo cenu zaduživanja, već u određenim slučajevima i mogućnost istog. To samo po sebi dovoljno govori o značaju.
EP: Kakvi su svetski trendovi kada je u pitanju finansiranje OIE i da li je Srbija na dobrom putu? Možete li izdvojiti neke pri- mere dobre prakse iz Evrope koje bismo mogli da preslikamo i u našoj zemlji?
Aleksandar Savić: Možda je teško poverovati, ali Srbija je nekada bila vodeća zemlja u oblasti korišćenja OIE. Prva hidroelektrana u Evropi je napravljena u Srbiji (samo 19 godina nakon prve hidroelektrane na svetu, nadomak Nijagare). U pitanju je MHE „Pod Gradom” nadomak Užica, koja je puštena u rad 1900. godine, a i dalje je u funkciji. Ne treba zaboraviti ni hidrokapacitete koji su građeni tokom prošlog veka. Nažalost, usled različitih okolnosti i faktora trenutno smo jedna od najmanje razvijenih zemalja po pitanju korišćenja OIE u Evropi. I dalje struju većinski (70 odsto) proizvodimo spaljujući niskokaloričan lignit. Potencijale koje imamo u sferi OIE ne koristimo. Primera radi, u Češkoj koja je prema skoro svim podacima uporediva sa Srbijom (poljoprivredna proizvodnja, obradive površine, generisan organski otpad) trenutno je instalisano preko 330 MW biogasnih postrojenja sa planom da se do 2030. dostigne 485 MW. U Srbiji oko 30 MW – 11 puta manje.
Mišljenja sam da je tržište već rešilo najveći deo pitanja isplativosti ulaganja, te u toj sferi podrška države nije presudna, iako su stvarna proizvodna cena struje iz uglja kao i cena po kojoj se nabavlja deficitarna električna energija daleko veće od onih po kojoj se može dobiti adekvatan kapacitet iz OIE. Ipak, efikasna, jeftina i brza administracija svakako predstavlja deo u kome se mogu napraviti najveći pomaci.
Intervju vodila: Milica Marković
Tekst u celosti možete pročitati u Magazinu Energetskog portala OBNOVLJIVI IZVORI ENERGIJE.
