Predlog izmena Zakona o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine, koji je, bez javne rasprave upućen Narodnoj skupštini, pokazuje da Republika Srbija i nadležno ministarstvo za zaštitu životne sredine nemaju kapacitet da sprovode propise. Rok za izdavanje integrisanih dozvola velikim zagađivačima ponovo je pomeren, ovoga puta do kraja 2024. godine. Ponovno pomeranje roka za izdavanje integrisanih dozvola jasan je signal zagađivačima da zakoni za njih ne važe i da će država uvek biti tu da ih u bezakonju podrži jer i sama za zakone ne mari i nije u stanju da ih sprovodi.
Predlog Zakona o izmenama Zakona o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine usvojen je na 86. sednici Vlade Republike Srbije, 21. oktobra, a podnet Narodnoj skupštini 22. oktobra 2021. godine. Predlog zakona sadrži svega tri člana, a članom 2. predloženo je da se rok za izdavanje integrisanih dozvola za postojeća postrojenja produži do 31. decembra 2024. godine. Podsećamo da je rok iz važećeg zakona istekao još 31. decembra 2020. godine.
Zašto su integrisane dozvole važne? Ove dozvole obezbeđuju sveobuhvatnu zaštitu vazduha, vode i zemljišta od zagađivanja, prevenciju nastanka zagađenja i primenu najboljih i po životnu sredinu najprihvatljivijih tehničkih rešenja. Ove dozvole obezbeđuju da i veliki zagađivači posluju u skladu sa visokim standardima zaštite životne sredine i time ne pričinjavaju štetu zdravlju ljudi i životnoj sredini.
Da li je priprema i obrada zahteva za integrisanu dozvolu zahtevan postupak? Naravno da jeste. Potrebna je ozbiljna priprema, angažovanje stručnjaka i pribavljanje brojnih uslova i odobrenja. Zbog toga ovu obavezu imaju samo veliki zagađivači i kompanije koje bi po prirodi svoga posla trebalo da imaju kapacitete da izrade zahtev za izdavanje integrisane dozvole. Sve je to obaveza koja je propisana zakonom, čega su i nadležni organi i kompanije na koje se zakon primenjuje svesni već 18 godina.
Pročitajte još:
Da li je potrebno da država obezbedi odgovarajuće administrativne i stručne kapaciteta za obradu zahteva za izdavanje integrisanih dozvola? Naravno da jeste. Ali od 2004. pa do danas u odeljenju Ministarstva zaštite životne sredine zaduženom za izdavanje integrisanih dozvola angažovano je nedopustivo malo službenika – prema sistematizaciji radnih mesta u ministarstvu na poslovima izdavanja integrisanih dozvola je angažovano svega četiri osobe. Slično je i u Pokrajinskom sekretarijatu za urbanizam i zaštitu životne sredine, dok u mnogim jedinicama lokalne samouprave ne postoji zaposleni koji izdaju integrisane dozvole.
Cilj ove izmene, kako se navodi u obrazloženju, je produženje roka nadležnom organu za rešavanje po podnetim zahtevima za izdavanje integrisane dozvole i usklađivanje sa Zakonom o zaštiti životne sredine. Izmenama će se, piše, obezbediti uslovi za efikasnije funkcionisanje i organizovanje izdavanja integrisanih dozvola na teritoriji Republike Srbije.
Kako? Time što je rok pomeren za 3 godine? Upotrebimo jednostavnu računicu. Ako je za 18 godina izdato 46 od 227 dozvola kako će za tri godine biti izdato 180 dozvola? I u zemljama sa boljim administrativnim kapacitetima prosečno se izdaju 3 do 4 dozvole godišnje. Da u računicu ne uvodimo i nova postrojenja koja će se izgraditi u naredne 3 godine. Vlada ne nalazi da je potrebno da građanima objasni zašto sistem do sada nije funkcionisao, niti u poražavajućim rezultatima u ovoj oblasti vidi svoju odgovornost. A upravo nas je neodgovornost nadležnih institucija dovela u situaciju da godinu dana nakon isteka zakonskog roka većina velikih zagađivača nema integrisanu dozvolu.
Pravo pitanje je šta je država uradila da otkloni probleme koje danas navodi kao razloge za ponovno pomeranje rokova? Šta će predlagač zakona učiniti u narednim godinama kako ponovo ne bi došlo do odlaganja ovih obaveza? Na ova pitanje predlagač zakona ne daje odgovor, ali pojašnjava da proširenje ljudskih kapaciteta i edukacija kadrova trenutno nije u planu rada Vlade.
Prethodnu izmenu Zakona, tj. produženje rokova, Vlada je argumentovala na gotovo identičan način kao sada: nedovoljno vremena za operatere da dostave kompletnu dokumentaciju, nedovoljno kapaciteta nadležnih organa da tu dokumentaciju provere i na osnovu nje izdaju integrisane dozvole, što bi operatera ekonomski oštetilo. Dodatno, ovog puta Vlada navodi da je veliki problem i nedostatak potrebne dokumentacije koja se predaje uz zahtev za izdavanje integrisane dozvole (poput upotrebne dozvole, projektne dokumentacije, vodne dozvole i uslovi drugih nadležnih organa). Kako je moguće da Vlada neke države, koja pretenduje da je pravna država, među preprekama za sprovođenje zakona navodi i elementarne obaveze operatera kao što je posedovanje vodne dozvole ili uslova drugih organa i organizacija? Zašto onda i te nepotrebne birokratske besmislice Vlada ne otkloni jednostavnom promenom zakona?!
Na osnovu Zakona o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine Ministarstvo zaštite životne sredine je izradilo preliminarni spisak postrojenja koja podležu izdavanju integrisane dozvole, a na kojem se nalazi ukupno 227 postrojenja. Do danas je, kako se navodi u analizi efekta zakona, izdato svega 46, što znači da u ovom trenutku ukupno 181 postrojenje sprovodi aktivnosti bez neophodnih dozvola za rad. Tako, neki od najvećih zagađivača u Republici Srbiji ne poseduju ove dozvole: dozvolu ne poseduje niti jedna termoelektrana kojom upravlja JP “Elektroprivreda Srbije”, nijedno postrojenje unutar rudarsko-metalurškog kompleksa u Boru kojim upravlja kompanija Zijin Bor Copper doo, kao ni unutar fabričkog kompleksa bivše Železare Smederevo kojom upravlja kompanija HBIS Group Serbia.
Zakonom o zaštiti životne sredine propisano je da inspektor ima pravo i dužnost da prilikom vršenja inspekcijskog nadzora utvrdi da li su ispunjeni uslovi za rad postrojenja i obavljanje aktivnosti. Takođe, inspektor ima na raspolaganju i širok spektar ovlašćenja kojima bi otklonio nezakonitosti i obavezao operatere da preduzmu obaveze u skladu sa zakonom. Zakonom o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađenja životne sredine propisano je da otpočinjanje rada postrojenja i obavljanje aktivnosti bez integrisane dozvole predstavlja privredni prestup za koji bi operater trebalo da bude kažnjen novčanom kaznom u iznosu od 150.000 do 3.000.000 dinara, a odgovorno lice u operateru novčanom kaznom u iznosu od 30.000 do 200.000 dinara.
Uprkos izričitoj zakonskoj obavezi, nadležni inspekcijski organi nisu sprovodili ovaj zakon, te je RERI do sada, kako bi ukazao nadležnim organima na propuste u radu podneo 5 zahteva za vanredni inspekcijski nadzor, kao i dve prijave za privredni prestup protiv odgovornih zagađivača.
Na kraju dana postavlja se pitanje: Zašto uopšte imamo procedure za izdavanje dozvola, ako nadležni organi nastavljaju da produžavaju rokove u korist velikih zagađivača? Da li su njihovi interesi na prvom mestu i ako jesu, zbog čega donosioci odluka u Srbiji obesmišljavaju naš pravni i ustavni poredak donošenjem zakona i izmena tih zakona za koje znaju da neće biti primenjivani?
Izvor: RERI
