Razvoj zaštite životne sredine

Foto-ilustracija: Unsplash (Kanenori)

Promišljanje čoveka o njegovom negativnom uticaju na prirodu ostavlja pisani trag i kroz nekoliko vekova unazad, ipak u to vreme nije postojalo dovoljno saznanja o tome do kojih razmera može da dovede takav odnos prema životnoj sredini. Ozbiljniji razvoj ekološke svesti i zaštite životne sredine zahtevao je da čovečanstvo osvesti još jedan bitan momenat – nije sam na planeti. To je trenutak u kojem je čovekova svest prožeta brigom o drugim bićima, napuštajući isključivu strepnju za opstanak svoje vrste. Ni danas ne može da se kaže da je taj momenat u potpunosti proživljen, ali šezdesete godine prošlog veka bile su početak napretka čovečanstva od antropocentrizma prema ekocentrizmu. Nebrojeno je uspona i padova u ljudskom odnosu prema prirodi koji su od tog vremena do danas zabeleženi, a u nastavku će biti predstavljeni neki od trenutaka koji su bili značajni za razvoj zaštite životne sredine i svih živih bića.

Osnivanje WWF-a i revolucionarno Tiho proleće

Početak šezdesetih godina prošlog veka doneo je osnivanje Svetskog fonda za prirodu (WWF), kao međunarodnu nevladinu organizaciju koja je pred sebe postavila cilj obezbeđenja finansijskih sredstava kako bi se pomogla zaštita prirodne sredine i biodiverziteta koji je bio ugrožen čovekovim razvojem i delovanjem. Posebno mesto u tihom rađanju ekološke revolucije zauzima, prema mišljenju mnogih, Rejčel Karson, američki zoolog i biolog, koja ljubav prema prirodi ispoljava kroz pisanje. Iako su i knjige iz decenije ranije bile zapažene, ona koja je izvršila najsnažniji uticaj bila je Tiho proleće iz 1962. godine. Hrabrost za temu izvan svog vremena autorka je pokazala kroz ispisane redove ukazujući na opasnost koju izaziva korišćenje DDT-a (vrsta insekticida) na živi svet.

Njeno delo dovelo je kasnije do zabrane korišćenja ovog insekticida u poljoprivredne svrhe u Sjedinjenim Državama, ali ono što je još značajnije, podstaklo je osvešćivanje i hrabrost za očuvanje prirode od zagađivača. Još jedan bitan trenutak u ovoj deceniji, kada je reč o očuvanju živog sveta, jeste 1964. godina kada je osnovana Međunarodna unija za očuvanje prirode (IUCN), poznata po Crvenoj listi ugroženih vrsta koju objavljuje, a koja sadrži najsveobuhvatnije informacije o statusu i riziku od izumiranja vrsta.

U FOKUSU:

Stokholmska deklaracija i Dan planete Zemlje

Prvo obeležavanje Dana planete Zemlje 22. aprila 1970. godine, otvorilo je vrata za važne događaje koji će uslediti u narednoj deceniji. Na taj dan, u Sjedinjenim Državama je oko 20 miliona ljudi učestvovalo na događajima koji su se odvijali na nekoliko desetina hiljada lokacija širom zemlje. Dvadeset godina kasnije, Dan planete Zemlje postaje zvanično globalni dan, kada je 22. aprila 1990. godine u ovom danu učestvovalo oko 200 miliona učesnika u više od 140 zemalja širom sveta. Dve godine kasnije, u Stokholmu je održana prva svetska konferencija koja je pitanje životne sredine postavila kao glavnu temu – Konferencija Ujedinjenih nacija o čovekovom okruženju. U okviru događaja doneto je nekoliko vrlo važnih odluka – usvojena je poznata Stokholmska deklaracija, kao i Akcioni plan za životnu sredinu. Deklaracijom je postavljeno 26 principa za očuvanje i unapređenje životne sredine, usmeravajući fokus na potrebu međunarodne saradnje po ovom pitanju. Kao rezultat Stokholmske konferencije nastao je Program Ujedinjenih nacija za životnu sredinu (UNEP), koji je kroz dugogodišnji rad sa vladama, civilnim društvom, privatnim sektorom i ostalim entitetima Ujedinjenih nacija posvećen ekološkim problemima, koji zahtevaju najhitnije rešavanje.

Foto-ilustracija: Unsplash (Raden Eliasar)

Iako je Rimski klub kao međunarodna organizacija, koju čine stručnjaci iz različitih oblasti, nastala još 1968. godine sa ciljem izučavanja i promovisanja održive politike razvoja, hronološki se navodi u ovom delu teksta. Naime, 1972. godine objavljen je izveštaj Rimskog kluba sa najvećim doprinosom. Reč je o izveštaju pod nazivom Granice rasta, koji je kroz analizu tadašnjih trendova i projekcija u vezi sa rastom populacije, izneo zabrinjavajuće informacije koje su ukazale na to da planeta Zemlja sa svojim organičenim kapacitetom resursa, neće moći da isprati takav rast ljudske populacije i potrebe za korišćenjem resursa. Izveštaj bi mogao da se opiše kao pokretač razvoja svesti o potrebi primene principa održivog razvoja.

Još dva bitna događaja koji su obeležili sedamdesete godine jesu Konvencija o međunarodnoj trgovini ugroženim vrstama divlje flore i faune (CITES) iz 1973. godine i Konvencija o prekograničnom zagađenju vazduha (CLRTAP) iz 1979. godine. Konvenciju CITES su potpisale 184 zemlje, a doneta je sa ciljem da se osigura da međunarodna trgovina biljkama i životinjama neće ugroziti njihov opstanak u divljini. Razlog za potpisivanje Konvencije CLRTAP bio je sve veće nezadovoljstvo ljudi usled štetnih uticaja kiselih kiša na području Evrope. Kao prva regionalna konvencija koja se odnosi na zaštitu životne sredine, na snagu je stupila 1983. godine kako bi se smanjili najveći zagađivači u Evropi i Severnoj Americi. Od njenog donošenja, proširena je sa nekoliko Protokola koji su se posebno usmerili na zagađivače kao što su azotni oksid, amonijak, toksični teški metali, sumpor i drugi. Kroz godine, zabeležen je značajan uspeh Konvencije u smanjenju nivoa zagađivača. Zvanični podaci Ekonomske komisije OUN za Evropu (UNECE) pokazuju da su već između 1990. i 2006. godine nivoi ugljen-dioksida opali za 70 odsto u Evropskoj uniji, a za 36 odsto u Sjedinjenim Državama, dok su u istom periodu, kao još jedan primer, nivoi PM 10 čestica smanjeni za 28 odsto na nivou Evropske unije.

Priredila: Katarina Vuinac

Tekst u celosti pročitajte u Magazinu Energetskog portala OČUVANJE PRIRODE.

slični tekstovi

komentari

izdvojene vesti