Da li i vi smatrate da se mali pojedinačni potezi slivaju u reku sinergije i odražavaju na čitavo društvo? Niste usamljeni u ovom gledištu. Naprotiv. Mahom smo skloni da se uljuljkujemo u samodovoljnost naših malih poteza za koje bismo voleli da uistinu mogu pomerati planine. Ipak, nasuprot ovom uvreženom mišljenju ima i onih koji smatraju da je zabluda da ćemo ostvariti veliki napredak na širem planu ako svaki pojedinac uloži mali doprinos.
Ovako priča o izborima koje pravimo na ličnom i društvenom planu naš sagovornik Mirko Popović, samostalni konsultant za zaštitu životne sredine, održivi razvoj i dobro upravljanje. Umesto o sitnim koracima kao što su isključivanje računara kada ga ne koristimo, Mirko nam govori o tome šta zaista jesu prave mere koje daju značajne rezultate da bismo mogli da napredujemo ka ekonomiji niske emisije ugljen-dioksida.
EP: Šta predstavlja najveću poteškoću Srbije u zaštiti životnesredine?
Mirko Popović: Teško je dati jednostavan odgovor na ovo pitanje. Ipak, važno je da preispitamo šta predstavlja poteškoću u zaštiti i sprečavanju degradacije životne sredine. Podsetio bih da oko 2,5 miliona stanovnika u Srbiji udiše isuvišezagađen vazduh, da gotovo polovina stanovništva nije priključena na kanalizaciju, da 123 jedinice lokalne samouprave koristi smetlišta ili, lepše rečeno, nesanitarne deponije za odlaganje otpada, a da 40 lokalnih samouprava nije poslalo podatke Agenciji za zaštitu životne sredine. Oko 70 odsto ovih smetlišta nije predviđeno planskim dokumentima. Sistem regionalnih centara za upravljanje otpadom ne funkcioniše. Imamo tek 7 odsto teritorije pod zaštitom. Dakle, najveći problem je neodgovornost, a degradacija životne sredine i zagađenje su samo posledice. Propisi u oblasti životne sredine se ne poštuju, a institucije i organi zaduženi za sprovođenje zakona ne snose odgovornost.
Nema sumnje da je ovo najveća poteškoća. Od 2009. godine, kada je usvojen set zakona u oblasti životne sredine, do danas imali smo četiri strukturne promene u ministarstvu nadležnom za zaštitu životne sredine i pet ministara. U takvim uslovima je nemoguće postići značajne pozitivne promene. Zaštita životne sredine nije prioritet nijedne Vlade u poslednjih 6 godina.
Propisi se kreiraju i sprovode tako da zadovolje interese kapitala, a ne interese građana. Novca za ulaganje u zaštitu životne sredine nema dovoljno, a ipak se dve trećine sredstava, prikupljenih kroz naknade za zaštitu životne sredine, troše u druge svrhe. Mi smo društvo koje se razvija suprotno principima održivog razvoja, što u današnje vreme znači da smo odabrali da se ne razvijamo. Jedno društvo može da napravi i takav izbor, ali u tom slučaju mora da se suoči sa strahovitim posledicama.
EP: Koja od tema u okviru Poglavlja 27 predstavlja našu najslabiju tačku i zašto?
Mirko Popović: Ministar zaštite životne sredine je krajem prethodne godine najavio da bi ovo pregovaračko poglavlje moglo da bude otvoreno u junu ili decembru 2018. godine. Došao je decembar i to se nije dogodilo. Sredinom ove godine državni sekretar u Ministarstvu je projektovao drugačije rokove i najavio da bi pregovori mogli da budu otvoreni u 2019. godini. Podsećam da su pregovori sa EU zvanično otvoreni u januaru 2014. godine. Stalno pomeranje rokova ne doprinosi predvidljivosti javnih politika i odgovornosti. Naprotiv. Najzahtevnije oblasti su upravljanje otpadom i otpadnim vodama, industrijsko zagađenje i zagađenje vazduha. Istovremeno, to su i najskuplje oblasti. Međutim, smatram da nedostatak novca nije najveća prepreka. Potrebno je doneti hrabre i vizionarske političke odluke. Evropska unija je jasno utvrdila da dekarbonizacija predstavlja ključni razvojni koncept. Srbija takvu odluku nije donela. Zavisnost od fosilnih goriva i energetski sistem koji počiva na eksploataciji lignita lošeg kvaliteta jesu suštinske prepreke. One se otklanjaju na političkom nivou. Tehnologija i standardi već postoje. Neophodno ih je samo primeniti. To nije lako i ne može se dogoditi preko noći. Mi smo već izgubili 5 godina, računajući od trenutka kada je pokrenuta izradanove strategije razvoja energetike. Usvojii smo strategiju koja predstavlja odbrambeni bedem za dalju intenzivnu eksploataciju uglja. Doprinos smanjenju emisija gasova sa efektom staklene bašte koji je Srbija dostavila Okvirnoj konvenciji Ujedinjenih nacija o promeni klime, predstavlja neambiciozni okvir. Prema tom dokumentu, emisije se ne smanjuju, već povećavaju. Politika zaštite životne sredine i pregovori sa Evropskom unijom ne mogu i ne smeju da se vode uz pomoć kuglice i kutija za šibice.
EP: Postoje brojne studije o štetnosti svakog pojedinačnog održivog izvora energije. Ona je svakako minorna u poređenju sa fosilnim gorivima. Međutim, sagledavši sve prednosti i mane čistih izvora energije, koje smatrate najčistijim?
Mirko Popović: Dozvolite mi da se ne složim sa vama. Postoje još brojnije studije koje ukazuju na štetnost upotrebe fosilnih goriva. Pogledajte poslednji izveštaj Međuvladinog panela za klimatske promene. Svaka intervencija u prirodi utiče na kvalitet životne sredine pa ni postrojenja za proizvodnju energije iz obnovljivih izvora nisu izuzetak. Međutim, ti uticaji su neuporedivi sa uticajem koji nastaje kao posledica ekspolatacije uglja i drugih fosilnih goriva.
Osim toga, Srbija je uvozno zavisna od ruskog gasa. Loše planiran i loše izveden projekat izgradnje vetroelektrane ili hidroelektrane može da nanese nenadoknadivu štetu. Zbog toga bi, pre svega, trebalo obratiti pažnju na proces planiranja i izvođenja projekata i obezbediti poštovanje standarda, naročito onih koji se odnose na procenu uticaja na životnu sredinu.
Srbija poseduje potencijale za iskorišćenje energije vetra, sunca i biomase koji mogu da omoguće energetsku tranziciju i dekarbonizaciju energetskog sektora. To su tri ključna resursa čije bi dalje iskorišćavanje trebalo da omogući transformisanje energetskog sektora. Ključne prepreke nisu u domenu ekonomije ili dostupnosti resursa, već su administrativne prirode. Bez ulaganja u razvoj mreže u ovom trentuku moguće je instalirati oko 900 MW vetroelektrana. Fokus bi trebalo usmeriti na iskorišćavanje biomase. Biomasa je lokalno dostupan resurs koji bi, pre svega, lokalne zajednice mogle da iskoriste za transformaciju sistema daljinskog grejanja, smanjenje zagađenja i rezanje troškova. Energetska tranzicija ne obuhvata samo sektor proizvodnje električne energije. Srbija u ovom trenutku ima negativan bilans kada je u pitanju uvoz gasa i izvoz sirovog drveta. Umesto da stvara mogućnosti za iskorišćavanje energije vetra, sunca i biomase, Srbija se opredelila da posveti pažnju razvoju malih hidroelektrana. Kako smo se i kada kao društvo opredelili za ovaj strateški pravac razvoja? Male hidroelektrane u zanemarljivom procentu doprinose proizvodnji obnovljive energije, a, s druge strane, nanose nenadoknadivu štetu lokalnim prirodnim resursima, pre svega zbog nedostatka podataka koji su neophodni za planiranje projekata.
Intervju vodila: Jelena Kozbašić
Intervju možete u celosti pročitati u Magazinu Energetskog portala ČISTA ENERGIJA decembar 2018 – februar 2019.
