Kliktanje, lajkovanje, šerovanje, skrolovanje – internet nam je pružio ceo svet na dlanu i praktično nas “zarazio” ovim onlajn aktivnostima bez kojih većina nas ne može da zamisli dan.
Međutim, koliko god benigno delovalo naše vreme provedeno na internetu, u njegovoj pozadini krije se pravi ekološki razarač koji iz minuta u minut pogoršava klimatsku krizu.
Svaki naš klik putuje kroz složenu internet infrastrukturu koja troši zapanjujuću količinu električne energije, a kako je ona dobijena mahom iz fosilnih goriva, što duže surfujemo internetom, naš digitalni ugljenični otisak je veći.
Među potrošačima električne energije iz digitalne sfere dominiraju data centri u kojima se obrađuje i skladišti ogromna količina podataka. Ovi centri su opremljeni velikim brojem servera i pratećom opremom koja troši električnu energiju brzinom svetlosti, a njihov ugljenični otisak nikada nije bio veći.
Pored toga što zahtevaju kontinuirano napajanje strujom koja je dobijena iz fosilnih goriva, data centri se brzo zagrevaju, pa im je neophodno i stalno hlađenje.
To znači da se dodatna energija koristi za napajanje rashladnih uređajaja, dok neki data centri za hlađenje koriste vodu. Jedno istraživanje pokazalo je da se mnogi data centri u SAD-u nalaze u područjima podložnim suši, ali to ih ne sprečava da crpe ogromne količine dragocene vode.
Iako se priča o neodrživosti data centara nastavlja, ovo je i više nego dovoljno da se zapitamo šta možemo da uradimo da smajimo naš digitalni ugljenični otisak.
Neki data centri okrenuli su se zelenim tehnologijama i cirkularnoj ekonomiji pa tako koriste energiju iz obnovljivih izvora, predaju otpadnu toplotu toplanama za grejanje lokalnih zajednica i primenjuju niz drugih pametnih rešenja koja unapređuju njhovu održivost.
Iako su ovo sjajni primeri kako data centri mogu postati zeleniji uz zadržavanje maksimalne operativnosti, oni nisu dovolji da smanje digitalni ugljenični otisak tako da on više ne predstavlja pretnju po životnu sredinu.
Svako od nas trbalo bi da da svoj doprinos smanjenju digitalnog otiska, a manje vremena provedenog na internetu je jedan od najjednostavnijih načina da to postignemo.
Nažalost, mnogima od nas je teško da sprovedemo ovu digitalnu detoksikaciju jer su se naši poslovi, obrazovanje, pa čak i druženje, velikim delom preselili u digitalni svet.
Zbog toga je neophodno da uvedemo održive prakse u svakodnevno korišćenje interneta. Recimo, brisanje starih mejlova je jedan od načina da smanjimo skladištenje nepotrebnih podataka u data centima, a time i naš digitalni ugljenični otisak (nešto što ću ja uraditi čim završim pisanje ovog bloga).
Pametno korišćenje digitalnih uređaja je još jedan od načina da smanjimo potrošnju struje, kao i reciklaža starih uređaja ili kupovina onih koji su energetski efikasniji.
Ipak, ne smatram da bi trebalo da se osećamo krivim što smo posle napornog dana rešili da se opustimo uz dobro staro skrolovanje društvenim mrežama. Trebalo bi da budemo upoznati sa problemom digitalnog ugljeničnog otiska ne da bismo se odrekli svih zadovoljstava koje internet pruža, već da svakog dana možemo da donesemo pametne odluke.
