Vodonik ima potencijal za dekarbonizaciju teške industrije i transporta na velike udaljenosti, ali neke prepreke ometaju njegovu punu upotrebu. Ključni izazovi uključuju nedoslednu terminologiju i nedostatak usaglašene metodologije za izračunavanje intenziteta emisija iz proizvodnje vodonika, čineći sve aktivnosti složenim. Postoji sve veća podrška politikama 28 vlada koje su imale strategiju za vodonik do kraja 2022. Ipak, potražnja je porasla za samo tri odsto u 2022, prvenstveno u rafinerijskim i industrijskim sektorima, prenosi Međunarodna agencija za energiju.
Međunarodna agencija za energiju i Međunarodno partnerstvo za vodonik i gorivne ćelije u privredi (IPHE) pozvali su na stvaranje potražnje za vodonikom sa niskim emisijama i olakšavanje ulaganja u proizvodnju i infrastrukturu. Samo pet odsto od preko 1200 najavljenih projekata vodonika sa niskom emisijom je dobilo čvrste investicione odluke, što je pripisano neizvesnosti u pogledu buduće potražnje, neadekvatnoj infrastrukturi i nejasnim regulacijama i sertifikaciji.
Zemlje koje najviše razvijaju ove tehnologije su Australija, SAD, Španija, Kanada, Čile, Egipat, Nemačka i Indija.
Pročitajte još:
- OTVARANJE BANKE VODONIKA U EU
- NACIONALNA STRATEGIJA SAD-A ZA ČIST VODONIK
- DA LI JE VODONIK NOVI NOSILAC OBNOVLJIVE ENERGIJE?
Izrazi poput „održivog“ ili „čistog“ i kategorija označenih bojama kao što su „sivi“, „plavi“ ili „zeleni“ vodonik često izazivaju zabunu zbog nedostatka dogovorenih definicija. Za borbu protiv ovoga, IPHE je razvio standardnu metodologiju za izračunavanje intenziteta emisije gasova staklene bašte (GHG) proizvodnje vodonika, sa ciljem da poboljša transparentnost i razvoj tržišta. Međunarodna organizacija za standardizaciju (ISO) planira da koristi ovu metodologiju za prvi međunarodni standard za izračunavanje emisija gasova staklene bašte iz snabdevanja vodonikom, koji se očekuje do kraja 2024. godine, prenosi agencija.
Korišćenje vodonika, osim terminologije ima određene probleme o kojima smo i ranije pisali, iako se radi na otklanjanju istih. Primera radi, većina proizvodnje vodonika od 2021. godine bio je „sivi“ vodonik, napravljen od prirodnog gasa putem parnog reformisanja metana. Ovaj proces oslobađa značajne količine CO2, doprinoseći emisiji gasova staklene bašte. Za stvaranje „zelenog“ vodonika koji ne proizvodi CO2 potrebno je korišćenje obnovljive energije za napajanje elektrolize, procesa koji razdvaja vodu na vodonik i kiseonik, ali 2021. godine, ovaj metod još nije bio konkurentan. Tako da su emisije jedna od prepreka.
Takođe, vodonik ima i manju gustinu energije od prirodnog gasa, što znači da cevovodi možda moraju da budu napravljeni od različitih materijala ili da se njihov nivo pritiska prilagodi, što vodi ka infrastrukturnim problemima. Zbog istog problema, skladištenje je takođe izazov, naročito što je i visoko zapaljiv.
Zajednička metodologija i terminologija bi mogla da pomogne u postizanju ciljeva postavljenih za primenu tehnologija za proizvodnju vodonika sa niskim emisijama, kao što i jeste zajednički cilj od 90 Mt do 2030. godine.
Energetski portal
