Jedna od aktuelnih tema iz oblasti održivog razvoja tokom prethodnih godina je Poglavlje 27 za ulazak Republike Srbije u Evropsku Uniju. Na tom putu, našu zemlju čeka niz reformi i različitih finansijskih ulaganja u zaštiti životne sredine. O temama ispunjenja uslova koji su Srbiji postavljeni, u četvrtak, na konferenciji Serbia Goes Green, u organizaciji Color Press Group-a i magazina „Diplomacy & Commerce“, govorili  su odabrani poznavaoci ove oblasti. Moderatorka panela „Kvaka 27“, Olivera Stefanović Stanković iz PRoglas-a, postavila je svojim gostima niz pitanja o izazovima, naporima, energiji, vremenu, ali i novcu potrebnom za ova ulaganja.

Ratko Bajčetić, potpredsednik Zelene stranke, smatra da je svest o životnoj sredini u Srbiji jedan od najvećih problema i da se u tom segmentu naša zemlja nalazi na samom začelju u Evropi. Pored toga, kao problem vidi novac, koji je potrebno rasporediti na sva potpoglavlja: kvalitet vode, vazduha, zagađenje zemljišta, reformu energetskog sektora. On smatra da je adekvatnije da se sa ovom problematikom sučeljavamo kao sa jednim opštim problemom koji je u interesu svakog pojedinca, a ne kao sa uslovom za pristupanje EU.

Goran Sekulić, policy officer „Koalicija 27“, složio se sa gospodinom Bajčetićem, da je nedostatak svesti ključni problem za to što do sada nisu ostvareni značajniji koraci. Takođe je izrazio žaljenje zbog nedostatka zainteresovanosti politike za ove oblasti. On smatra da bi i pored manjka novčanih sredstava, bolja organizacija i veća zainteresovanost različitih sektora poboljšala generalno stanje.

Dejan Anastasijević, novinar, u ovom dijalogu je potvrdio globalnu nezainteresovanost novinarske profesije, koja propušta detaljnije bavljenje oblastima kvaliteta vazduha i upravljanja industrijskim otpadom u gradovima sa teškom industrijom, poput Pančeva, Bora i Obrenovca.

 – Naša zemlja je druga u Evropi po broju obolelih od karcinoma, a imamo samo niz tekstova o osiromašenom uranijumu kao uzročniku. Tu bi mogli da se nađu i problemi sa pušenjem, u čijem neslavnom trendu su samo Turci i Grci ispred nas. Ali u javnosti preovladava i dalje stav da je ekologija tema za ljude koji su dokoni i bogati. Kada je reč o reciklaži, reciklaža može mnogo da doprinese sama sebi. Koliko četvoročlana porodica generiše reciklabilnog otpada u jednoj godini? Mediji to mogu da podrže kroz jedan sistemski pristup. U Belgiji, iz koje sam nekoliko godina izveštavao, đubre se strogo sortira, a onda ide na reciklažu. U samoj Belgiji nema postrojenja za preradu otpada, već se ono transportuje u velike fabrike u Kini, a mi u Srbiji ove fabrike imamo. Paradoksalno je da su to najprljavije industrije, i veoma narušavaju okolinu. Ove fabrike je skupo praviti – rekao je Anastasijević.

Zvezdan Kalmar, predstavnik Nacionalnog konventa o Evropskoj uniji- grupa za Poglavlje 27, rekao je da, iako je konceptualni okvir postavljen, kratak period u kom razmišljamo i vrednost zdravlja i ljudskog života koju često ne uzimamo u obzir nas usporavaju u unapređenjima.

–  U Srbiji postoje fabrike za koje se zna da njihovi radnici neće dočekati penziju radeći, ne zbog bezbednosti na radu, nego zbog zagadjenja koje emituju. Jako je bitno da razumemo zaštitu životne sredine kao multisektorsku stvar, da naše strategije razvoja ekonomije, industrije i saobraćaja, energetike, poljoprivrede i svih drugih privrednih sektora moraju biti usaglašene. Životna sredina je kao takva pokazatelj uspešnosti ostalih politika, a pri tome je i socijalna strana održivosti jako bitna tema. Mi ne vidimo da je zatvaranje destruktivnih industrija ekološki potencijal za nova radna mesta i kadrove i da je to jedna isplativost na duge staze. Mi smo na ovim prostorima izuzetno resursno i eneregetski intenzivni.

Kalmar misli da dosta kružimo u unapređenima jer su nam industrija i saobraćaj bazirani na fosilnim gorivima. Najveće zagađenje u Srbiji potiče od malih ložišta i saobraćaja.

– Zašto je u našoj industriji teško generisati višak vrednosti, kako bismo bili u mogućnosti da vratimo kredite i produkujemo dovoljno sredstava za intervencije u životnoj sredini? Problem je i uvoz tehnologija: ako nećemo da uvozimo tehnologije za obnovljive izvore energije, uvozićemo ih za prečišćavanje otpadnih voda ili proizvodnju biogasa na deponijama. Potreban je jedan globalan cilj, poput transfera tehnologija, da bismo pojeftinili mere prečišćavanja vode, reciklaže otpada. Trebalo bi da ne posmatramo sebe kao konzumenta, nego da generišemo uslove za stvarnaje novih tehnologija. Postoje načini da mi smanjimo troškove kroz akcije akcionarskih društava, koja bi nam omogućila generisanje tehnologija, pa i potencijalni izvoz istih. Energetika je takođe vrlo osetljivo pitanje, jer je najveći emiter štetnih materija u Srbiji, gde izvozimo preko 40 miliona tona CO₂. Dok su planovi da energetika do 2060. u Srbiji bude bazirana na uglju, EU planira do 2050. ukidanje proizvodnje struje iz fosilnih goriva. Bitni potencijali su decentralizovana i lokalizovana energetika, u kojoj je opet potrebno da se izvrši transfer znanja, a životna sredina će biti srećna posedica funcionisanja drugih sektora. Mi moramo da postanemo kompetitivini  i u tom kontekstu da posmatramo životnu sredinu kao potencijal razvoja, a ne da konstantno govorimo da je to trošak, jer je to ustvari investicija – kaže Kalmar.

Prisutnima je predstavljen dobar primer sa planom lokalnog razvoja obnovljivih izvora energije u Subotici, koja želi da izgradi bioenerganu na postrojenju za prečišćavanje komunalnih otpadnih voda, gde bi gasovi nastali tokom prerade bili iskorišćeni kao izvor energije.

Dr Bajčetić je podsetio na zaštitu od buke, kao zagađenje koje je često zapostavljano, zbog nešto jednostavnijih zahteva u ispunjenu. Takođe je naveo da su problematične deponije u Staroj Pazovi i Novom Sadu, i čitava organizacija upravljanja otpadom. Podaci pokazuju da su divlje deponije u stalnom porastu.

 – Srbija baci 100 miliona evra u obliku reciklabilnog otpada godišnje na đubrište, a potencijal reciklaže je i preko 50 hiljada novih radnih mesta. Deset milijardi evra za ulaganja je velika svota novca, ali ona može da bude i veća, ukoliko bismo i nakon preduzetih tehničkih koraka za poboljšanje, nastavili da zagađujemo – izložio je Bajčetić.

Sagovornici su se osvrnuli na to da je prijem u EU moguć i bez potpunog ispunjenja uslova, ali uz dugoročan naknadni rad na poboljšanjima. Svakako, subvencije i pomoć koju dobijemo ovom prilikom, trebalo bi iskoristi za razvoj naše zemlje. IPA fondovi moraju da budu na adekvatan način iskorišćeni i usmereni na oblasti privrede u kojoj će ulaganja biti isplativa i održiva dugoročno. Zaključeno je i da je za zaštitu životne sredine potrebno resorno ministarstvo, jer u tekućoj političkoj situaciji može doći do sukoba interesa, pošto su istoj nadležnosti poljoprivreda, šumarstvo, vodni resursi, i ribarstvo. Sami zakoni u većini oblasti su dobri, ali je za njihovu realizaciju potrebno sistemsko delovanje, i multisektorska saradnja. U čitavom procesu, civilne organizacije i mediji biće svakako od velike pomoći.

Sigurno rešenje za Srbiju zarad kraćeg puta ka ozelenjavanju i ulasku u EU, je to da svaki njen građanin razume i otvori „Kvaku 27“.

M. N.