U martu 2011. godine, u Fukušimi, u Japanu, dogodila se nuklearna katastrofa izazvana cunamijem praćenim zemljotresom. I danas, sedam godina kasnije, osećaju se posledice nesreće. Ipak, napredak je primetan.
Tokom prošle godine, vlada Japana uložila je oko 260 miliona evra u izgradnju podzemnog ledenog zida. Nalazi se na više od 38 metara dubine, a dugačak je 1,6 kilometara. Smisao ove neobične građevinske konstrukcije je da spreči mešanje podzemnih voda sa radioaktivnom iz nuklearne elektrane Fukušima. Ideja se, u prvi mah, čini kao plod mašte autora sci-fi filmova, a njena realizacija pokrenula je lavinu kritika. Ledeni zid ocenjuje se kao suviše složeno i potencijalno neefikasna opcija. Sumnje u njegovu uspešnost bile su potvrđene istragom, koju su naručile japanske vlasti. Njeni nalazi pokazali su da zid jeste prepreka mešanju voda ali da su u budućnosti potrebne jače zaštitne mere.
Radioktivne materije iz oštećenog reaktora i dalje zagađuju podzemne vode i padavine, potkopavajući napore za razgradnju postrojenja. Stanje reaktora čini identifikovanje položaja zarobljenog rastopljenog uranijuma izuzetno teškim. Čak ni roboti na misiji istraživanja i čišćenja lokacije nisu mogli da izdrže radioaktivno zračenje što produbljuje krizu.
Prema najnovijim podacima, iako ledeni zid smanjuje količinu zagađene vode, ona i dalje iznosi 500 tona na dnevnom nivou, od čega se 300 ispumpava i prečišćava.
Za godišnje održavanje i rad zida neophodno je 7,8 miliona evra. Iako nije savršeno rešenje, stabilizovao je tokove podzemnih voda i smanjio zapreminu vode potrebnu za ispumpavanje. Ne treba smetnuti s uma da je prioritet da se u Fukušimi zadržava što manje radiokativne vode čemu ledeni zid i doprinosi.
