Na Svetski dan voda, koji se obeležava 22. marta, svetska organizacija za prirodu WWF poziva Vladu Srbije i nadležna ministarstva da preispitaju svoje odluke o nastavku subvencionisanja malih hidroelektrana i upozoravaju da se decenijama unazad loše upravlja vodnim resursima. Doprinos zaštiti voda na teritoriji opštine Vlasotince nedavno su dali i odbornici, koji su glasali za Odluku o zabrani izgradnje MHE na njihovoj teritoriji. Da odluka stiže kasno upozoravaju iz udruženja „Bitka za Vlasinu“, jer se ovaj kraj već suočava sa posledicama zbog već izgrađenih.
Kakve su posledice iz „Bitke za Vlasinu“ objašnjavaju na terenu, u obilasku reka gde su mnogo pre zabrane već izgrađene male hidroelektrane. U slivu Vlasine planirano je 55 mini hidroelektrana i do sada je izgrađeno 15, od toga četiri u samoj opštini Vlasotince.
Selo Dadince nadomak Vlasotinca malo ko posećuje poslednjih godina, a svakog ko dođe meštani dočekuju sa zabrinutošću, zbog straha da bi neko od posetilaca mogao da bude investitor 3. hidroelektrane na Rupskoj, Kozaračkoj ili Dadinačkoj reci. Jedna reka sa 3 naziva ima 2 MHE.
Tok te reke u drugim selima vlasotinačkog kraja, kako ukazuje budući doktor ekoloških nauka Mihajlo Gorunović iz “Bitke za Vlasinu”, investitori mini hidroelektrana već su 2 puta preusmerili u cev.
Na Rupskoj reci postoje MHE, “Porečje” i “Lanište”, a planira se izgradnja treće MHE “Besko” u samom selu Dadincu, tako da bi skoro polovina toka ove reke moglo da završi u cevima – kaže Gorunović. Jedna od već izgrađenih mini-hidroelektrana “Porečje” na granici je strogog rezervata prirode Zeleničje. Iz “Bitke za Vlasinu” smatraju da je studija o proceni njenog uticaja na životnu sredinu, kao i u ostalim slučajevima, odrađena “pro forme” i bez obilaska terena.
U procenama uticaja na životnu sredinu koje smo imali na uvid stoji da u našim potocima žive ribe smuđ, amur, som, što navodi na zaključak da nijedna institucija nije izašla na teren i proverila verodostojnost ovih akata, pre svih Zavod za zaštitu prirode Srbije. Drastičnim promenama ekosistema u kome se nakon ubacivanja i betoniranja cevi u korito reke one zatrpavaju zemljom i šljunkom, stvara se stanište koje pruža priliku invazivnim biljnim vrstama da se nastane kao pionirske – kažu iz “Bitke za Vlasinu”.
Zbog izgradnje MHE „Porečje“, upozoravaju, ugrožene su riblje vrste, od kojih neke opstaju na još samo nekoliko staništa na planeti.
Izgradnjom MHE “Porečje” na Rupskoj reci, na granici Strogog rezervata prirode ‘’Zeleničje“, trasiran je put invazivnim vrstama do samog staništa lovorvišnje. Pored ostrozuba, ova vrsta se nalazi na Kavkazu, Iranu, Peloponezu i u Bugarskoj. Relikt, koji milenijumima opstaje na ovom području je trenutno ugrožen – ističu iz udruženja.
Preko reke se na nekim mestima lako prelazi, jer je nivo vode opao i za prelazak na drugu stranu obale dovoljan je par dubljih čizmi. A do druge obale se još lakše dolazi, jer je u pojedinim delovima bedem koji je napravila priroda od rastinja i drveća, zamenio beton.
Pored mini-hidroelektrana postoje još dva hidrotehnička objekta – vodozahvat za snabdevanje vodom Grdelice i pastrmski ribnjak nizvodno od sela Ruplje. Još jedna od znamenitosti sela Dadince je i vodenica porodice Milenković stara preko 300 godina. Kažu da ona ima poseban značaj za meštane, jer je u teškim vremenima okupacije služila potrebama lokalnog stanovništva. Strahovali su zbog izgradnje nove MHE „Besko“, ali nisu čekali na odluku odbornika, već su pokrenuli proceduru da bude zaštićena, što je i učinjeno.
Pročitajte još:
Za reku Bistricu zabrana stiže kasno
Narednog dana posetili smo reku Bistricu, levu pritoku Vlasine na kojoj su do sada izgrađene dve MHE, a treća se gradi. Ovu reku prati dugogodišnja borba građana, protesti, peticije, otvorena pisma i prijave nisu urodili plodom i reka je velikim delom smeštena u cevi.
Krenuli smo od ušća reke kod Suknarskog mosta u mestu Donji Dejan, preko mahale Suknari do sela Đorđene. Kroz ovaj ne tako pristupačan teren vodio nas je Bojan Kostić iz “Bitke za Vlasinu” koji kaže da se za ovaj kraj vezuju brojne legende i predanja, pa i samo ime mahale Suknari, uglavnom u vezi sa rekom koja se sada promenila.
„U ovom kraju je zbog brze planinske reke bilo mnogo valjaonica u kojima se omekšavalo sukneno vlakno, tkanina koja je pravljena od vune i konoplje, a koristila se za šivenje pantalona i sukanja. Zbog toga što je bio veoma krut materijal, morao je da bude omekšan u valjaonici sukna. Videti maljeve koji udaraju sukna, dok se ona polivaju vrućom vodom, nešto je što danas retko ko može i da čuje od svojih predaka, a kamo li da vidi“, objašnjava on.
Na samom početku odmah ispod Suknarskog mosta, stoji tabla na gradilištu i mašinska zgrada gde se radovi izvode. Grupa “Bitka za vlasinu” je ranije povodom gradnje treće MHE na reci Bistrici podnosila prijavu građevinskoj inspekciji zbog sumnje na nepravilnosti. Jedna je ispravljena, sada je na tabli obeleženo gradilište, vidljive su i naznačene sve informacije koje ona treba da sadrži. Na druge prijave nisu, kažu,
dobili odgovor.
„Između ostalog rađeni su radovi u koritu reke koji po zakonu ne smeju da se rade, betonirano je korito reke koje takođe ne sme. Na sve to građevinski inspektor nije reagovao i dobili smo odgovor da nikakve nepravilnosti nisu uočene“, kaže Saša Mladenović, osnivač neformalne grupe.
Iako se zove Bistrica, reka je sada često zamućena. Nastavili smo dalje i s obzirom da su reka i njene obale bile izrovane na pojedinim mestima morali smo da prelazimo i preko nje da bismo nastavili put.Nailazili smo i na ostatke čuvenih vodenica, kojih je prema Kostićevim rečima bilo oko 300 na reci Bistrici, danas su tu samo dve i to u povremenoj upotrebi, jedna u Đorđinu i jedna u Donjem Dejanu.
„I mnogo pre čuvenog vlasotinačkog mlina, Vlasotinčani su jeli hleb od žita samlevenog snagom reke Bistrice i nosili platno i sukno omekšano u ovoj reci. Sad je ostao samo kamen koji podseća da moramo da čuvamo našu tradiciju i pričamo o njoj“, kaže Kostić.
Priču o vodenicama zamenila je priča o betoniranom koritu reke i stena koje su, kako kažu, dinamitom raznete. Takvi radovi su, navode iz Udruženja, protivzakonititi, na šta su i ranije ukazivali.
„Sam princip izgradnje je devastirao rečno korito i rečno dno. Na terenu je primećeno da su veće stene razvaljivane dinamitom, a svo omanje kamenje i ustavi su bagerom izvlačeni iz korita, na pojedinim mestima je i betonirano korito. Ovaj vid ’uređenja’ rečnog dna je ugrozio u najvećoj meri makrozoobentos, vodozemce, ribe i pojedine vrste ptica. Larve insekata koje žive u bentosu, ispod kamenja, u osnovi su piramide ishrane rečnog ekosistema. Izgradnjom MHE Suknari, tačnije načinom gradnje kojim je preorano celo dno reke, možemo smatrati da ovih organizama više nema ili su svedeni na sporadične nalaze. Na taj način je direktno ugrožen lanac ishrane, jer ovi insekti predstavljaju glavni plen ribljim vrstama“, objašnjava Gorunović.
Vir je davno bio poznato kupalište, govore meštani, a sada ga nema.
U Sultanovom ili Bregovom viru su se u tursko vreme kupale lokalne lepotice, dok su se mladići skrivali iza ogromnih stena i posmatrali ih. Vrlo često bi se tu zatekao i po koji turski beg, do kojeg bi došle priče o “prirodnim lepotama” koje se tu kriju. Po legendi neke devojke su odatle završavale i u sultanov harem. Odatle je i ostao naziv. U ovoj oblasti tokom gradnje MHE, zbog postavljanja cevi taj vir je raznet dinamitom, pričaju meštani.
Prateći reku Bistricu uzvodno, izlazimo na poljanu i nešto pristupačniji teren i ubrzo stižemo do cevovoda za vodosnabdevanje MHE „Suknari“. Brana je bila blago podignuta i voda je oticala, dok je nivo vode bio izuzetno nizak. Aleksandar Pavlović, master inženjer zaštite na radu, pojasnio nam je sam princip rada ovih MHE.
„Derivacione MHE su zamišljene kao MHE koje će raditi u režimu velikih voda, uglavnom u prolećnom periodu. Taj period se poklapa sa migracijom većeg broja ribljih vrsta radi mresta, pa bez povišenog vodostaja nisu u mogućnosti da obave čin produžetka vrste. Ipak, MHE u Srbiji često rade preko cele godine, a u sušnim delovima godine česte su zloupotrebe, gde se džakovima, kamenjem i drugim predmetima potpuno zatvara profil kroz koji otiče biološki minimum tako da korito reke ostaje potpuno suvo“, kaže Pavlović.
Pavlović objašnjava da se pregrađivanjem reke branama stvara taložno jezero i voda uvodi u cevovod.
„Od brane, paralelno sa koritom reke ukopava se cevovod u dužini od 3 do 4 km. Na kraju cevovoda je mašinska zgrada. Većina ihtiologa se slaže da su riblje staze koje se nalaze na brani MHE potpuno ili delimično nefunkcionalne. Kao rezultat toga imamo problem koji se u ekologiji naziva fragmentacijom staništa. S obzirom da se na rekama grade dve, tri ili više MHE u nizu, imamo populacije riba koje međusobno ne komuniciraju, što izaziva niz problema, a najveći je ukrštanje u srodstvu. To izaziva nepovratne posledice u genetici populacije“, pojašnjava Pavlović.
Krajnja tačka obilaska bio je pastrmski ribnjak u selu Đorđine koji se napaja vodom iz Bistrice. Iz Udruženja kažu da je prošle godine doživeo pomor riba, jer je količina kiseonika na ulasku u ribnjak značajno opala. Sudski postupak je u toku i vlasnik ribnjaka tuži vlasnike MHE.
„Bitka za Vlasinu“: Kad će uklanjanje postojećih?
Projekti na kojima se zasniva izgradnja MHE u Srbiji i u slivu reke Vlasine datiraju iz sedamdesetih godina prošlog veka, kažu iz „Bitke za Vlasinu“. Ukazuju da su se političari pozivali na zastareli katastar voda iz 1987. godine koji je rađen za slučaj rata u SFRJ.
Ti projekti potpuno su nekritički prihvaćeni 2009. godine, pojašnjavaju iz „Bitke za Vlasinu“, kao polazište za izdavanje energetskih i građevinskih dozvola. Novu odluku o zabrani pozdravljaju, ali nadležnima poručuju da je šteta već načinjena.
„Teško je da se može išta vratiti u stanje pre devastacije, ali predsednik Opštine ima sada mogućnost da javno kaže da li će i kada biti uklonjene MHE na Vlasini, Bistrici… Dobra stvar je što se ovim pokazalo da ovakva inicijativa može da okupi ljude vođene željom da se nešto dobro uradi za sredinu u kojoj žive“, kaže Saša Mladenović
Dalje postupke nadležnih će, kažu, s pažnjom pratiti.
Izvor: Južne Vesti
