Pre izvesnog vremena me je zapanjio snimak čoveka koji spava na mestu vozača dok njegov samovozeći Tesla juri auto-putem. Da sam ja, kojim slučajem, na njegovom mestu, sigiurno bih sanjala samo jedno – sudar!
Da li je moguće da smo dostigli astronomski tempo života pa se radije upuštamo u potencijalno samoubilačko spavanje, umesto da odvojimo par sati i odspavamo na nekom odmaralištu? I da li je tehnologija autopilota u vozilima uopšte razvijena u dovoljnoj meri da joj nonšalantno poverimo svoje živote?
Iako je autopilot korisna stvarčica jer omogućava vašem vozilu da ubrzava, usporava i koči samo, olakšavajući time duga putovanja, on još uvek zahteva nadgledanje vozača i automobil ne čini autonomnim u pravom smislu te reči. To, međutim, ne sprečava vlasnike ovakvih automobila da se ogluše o uputstvo za upotrebu i svom autopilotu ukažu previše poverenja.
Prema podacima američke Nacionalne administracije za bezbednost u saobraćaju, prošle godine su Teslini automobili na autopilotu uzrokovali 273 sudara u Sjedinjenim Državama. Jedan od vozača Tesle je početkom ove godine osuđen za ubistvo iz nehata koje se dogodilo 2019. godine kada je njegovo vozilo na autopilotu prošlo kroz crveno i zakucalo u drugi automobil usmrtivši dvoje!
Jasno je da ne možemo kriviti kompaniju koja se ogradila od tvrdnje da su njena vozila autonomna zbog neodgovornih pojedinaca. Ipak, prvi čovek te iste kompanije tvrdi da ćemo autonomne autopilote, koji će vozilom upravljati „bolje nego ljudi“, imati koliko sledeće godine – i tako osam godina unazad!
U jednom viralnom humorističkom videu na Jutjubu vidi se kako Ilon Mask od 2014. godine najavljuje autonomne automobile za iduću godinu, ali jasno je da se to do sada nije dogodilo.
Činjenica da ni lider u svetu elektromobilnosti nije u potpunosti ovladao tehnologijom autopilota i ne može sa sigurnošću da predvidi kada ćemo spokojno moći da dremamo za volanom ili pustimo da vozilo samo odveze decu u školu govori o tome da još uvek nismo dorasli autonomnim automobilima.
Kada je u pitanju autonomni javni prevoz, čini se da mu možemo ukazati malo više poverenja jer se autobusi kreću mahom ustaljenim trasama i malim brzinama. U Bečkoj četvrti Sidšat Aspern cirkulišu dva električna autonomna autobusa, ali i tu je još uvek obavezno prisustvo operatera koji nadgleda rad autopilota.
I u Velikoj Britaniji se trenutno testira prvi autonomni autobus kompanije Stejdžkouč koji će se kretati maksimalnom brzinom od oko 80 km/h, mada i oni zahtevaju prisustvo iskusnog vozača „za svaki slučaj“.
Dakle, sve i da autokompanije uskoro nastupe sa 100 odsto pouzdanim autopilotom, pitanje je da li ćemo ikada moći 100 odsto da mu verujemo jer, šta ako nešto zakaže?
Ako mene pitate, recept za sigurnu vožnju je par budnih očiju, spremnost da intervenišemo u svakom trenutku, a da autopilotu prepustimo volan tek kada procenimo da time ne ugrožavamo sebe i druge.
Milena Maglovski
