Ko bi rekao da će Geri i Ketrin, u potrazi za najlepšim plažama Španije i kristalno čistim morem, naleteti na nepregledno more bele plastike koja se prostire na 42.700 hektara.
Idući kroz pokrajinu Almeria ka gradu El Ejido, ovo dvoje nisu mogli da vide mnogo toga osim gusto zbijenih plastenika, a ovaj prizor, jedinstven u Evropi, jasno se vidi i iz svemira.
Neprestano se vraćam na satelitsku sliku Almerie, a da ne znam o čemu se radi, rekla bih da je ovo nekakvo severno područje prekriveno snegom a ne pokrajina u Španiji gde je između plastenika ostavljeno tek toliko mesta da se radnici i kamioni mogu provući. Kakve li su posledice po okolinu i ko radi u uslovima gde temperatura ide i preko 50 stepeni, neka su od pitanja koja su mi odmah zagolicala um.
Iako su Španci ponosni na svoju lokalnu proizvodnju koja bezmalo snabdeva trgovinske lance širom Evrope, mediji već deceniju pišu o brojnim kontroverzama koje se „vrzmaju“ oko ovog ekonomskog blaga Španije.
Ekološka kataklizma ili održiva proizvodnja
Sve zavisi od ugla gledanja. Razumljivo je zašto bi pojedini mediji, ne bi li favorizovali domaću proizvodnju, nastojali da ocrne najvećeg izvoznika hrane u Evropi. Ipak, jasno je i zašto bi Almeria pokušala da prikrije pojedine detalje proizvodnje kako bi najveći izvoznik i ostala.
Istinu ćemo, izgleda, morati da otkrijemo sami.
Neizmerna količina plastične folije, bez koje proizvodnja ne bi bila tako uspešna, „bode oči“ ekolozima i aktivistima jer se postavlja pitanje gde odlazi taj golemi plastični otpad. Vlasnici farmi pak tvrde da se sva plastika u potpunosti reciklira, mada je na njima da objasne kako to da je zabeležena velika količina mikroplastike na obalama Almerie koja sada već ozbiljno ugrožava biodiverzitet.
Farmeri takođe demantuju da koriste pozamašne količine pesticida i umesto toga trijumfalno pokazuju bubice koje se hrane vašima dodajući da se za kontrolu parazita koriste još i lepljive trake i feromonske hvataljke za leptire.
Uverila sam se da je ovo tačno, premda samo za nekolicinu plastenika koji su sertifikovani za organsku proizvodnju. Istina je, sa druge strane, da se za veći deo proizvodnje koriste hemikalije koje truju radnike, zemlju i krajnje kupce.
Ali čekajte, kako to da zemlja poput Španije, u kojoj kiše nisu tako česte, doslovno hrani čitavu Evropu? Ako nema dovoljno vode sa neba, možda je ima pod zemljom, a pojedini aktivisti ističu da farmeri koriste ilegalne bunare za zalivanje, a da su podzemne vode ozbiljno
eksploatisane i zagađene.
Iako je ovo „plastično more“ ekološki neprihvatljivo iz očiglednih razloga, mada to danas nije ništa novo, moramo spomenuti i eksploataciju radnika što takođe, nažalost, nije ništa novo.
Malo ko bi pristao da, okružen isparenjima hemikalija, obavlja težak fizički rad na 50 stepeni, zarađujući pritom polovinu minimalne zarade u Španiji.
Znajući da će lokalno stanovništvo teško prihvatiti uslove rada, u Španiju je za obavljanje poslova u plastenicima uvezeno nekoliko desetina hiljada ljudi iz Afrike i istočne Evrope, uglavnom ilegalno. Oni koji nemaju papire nalaze se u „mat“ poziciji i prepušteni su na milost svojim poslodavcima.
Posla nema uvek za sve, pa su pojedini imigranti primorani da satima idu od plastenika do plastenika tražeći posao makar na dan. Uskraćeni za papire, posao, a time i novac, ovi nesrećni ljudi dane provode u improvizovanim skloništima od kartona, u neljudskim uslovima bez struje i vode.
U promo-spotovima Almerie sve je bajno, ali ono što ne prikazuju su sirotinske četvrti gde radnici za sebe tvrde da su „robovi 21. veka“. Ipak, prašina koju su proteklih godina podigli mediji i aktivisti iz Španije učinila je da Almeria napreduje u svakom pogledu. Kontrole ilegalnih radnika su veće, a hrana podleže detaljnim analizama pre nego što dospe na rafove, mada ipak verujem da ovu neobičnu plasteničku proizvodnju na jugo-istoku Španije čeka dug put dok ne dostigne željeni ekološki i održivi nivo.
Milena Maglovski
