Da li je naše „malo“ dovoljno za zaštitu životne sredine?

Tokom jednog od dražih intervjua koje sam radila, samostalni konsultant za zaštitu životne sredine Mirko Popović rekao mi je da ćemo, ako svi učinimo malo, malo i postići i da su kompanije i institucije te koje treba da predvode borbu sa klimatskim promenama. Ove reči su na mene imale poprilično otrežnjujuće dejstvo – ali su mi u glavu unele potpunu pometnju – da li one istovremeno znače da sve što činim kao pojedinac kako bih očuvala svoje okruženje treba da batalim zato što je u konačnoj jednačini za spas planete moj doprinos jednak nuli?

Foto-ilustracija: Pixabay

Odgovor je jasan – naravno da ne.

Iako ja nosim ceger u prodavnicu, neko drugi pazari plastične kese koje će vetar iz kontejnera možda oduvati na drvo trešnje u dvorištu moje komšinice Anke. Ipak, čineći svoje „malo“ znaću da nisam imala nikakvu ulogu u „kićenju“ tog stabla.

Čak se i u oblasti zaštite životne sredine javljaju ekstremistički stavovi – da to naše „malo“ mora da obuhvata „sve“. Pojedini aktivisti pozivaju da postanete vegan, odreknete se cigareta, živite život ne proizvodeći nikakav otpad… Agituju i da ne vozite automobil, ne putujete avionom, ne upotrebljavate hemijske preparate, ne jedete namirnice sa drugog kraja sveta, ne rađate decu…

Ukoliko ne prekrižite sve zahteve sa podugačke liste, licemer ste. U njihovim očima, ne i u mojim.

Ako jedete meso, ali pravite sopstvenu kozmetiku od prirodnih sastojaka koje ste sami uzgojili – dovoljno je. Ako ste pušač, ali na posao odlazite peške – dovoljno je. Ako ne možete da usvojite životni stil bez otpada, ali ga razvrstavate i trudite da se u neefikasnom sistemu reciklirate – dovoljno je.

Jelena Kozbašić

slični tekstovi

komentari

izdvojene vesti