Ćao svima, kako ste?
Godine 1960. na adresi Zeleni venac 18, za potrebe građevinske firme „Energoprojekt“, sagrađen je kompleks objekata, čiji je idejni tvorac bila arhitektkinja Milica Šterić. Sve do 1982, kada se „Energoprojekt“ izmestio na Bulevar Mihajla Pupina, ovde su na posao odlazili njegovi inženjeri i arhitekte. Tada je njihovo dotašnje radno mesto „palo u ruke“ bankara „Beobanke“.
Dvadeset godine kasnije, „Beobanka“ je otišla u stečaj i višespratnica na Zelenom vencu je utihnula. Godinama je stajala prazna, a današnji izgled dobila je 2007. kada je uklonjena fasada. Od zgrade je ostao tek armiranobetonski skelet. Iako kostur obično označava kraj života, kostur nekadašnje „Beobanke“ polako oživljava.
Do februara 2017. godine zdanje je bilo napušteno, a tada se u njegovim zidinama otvorio projektantski biro nemačke kompanije „Stattwerk“ u čijem je ono sada vlasništvu.
Pretraga pojma rekonstrukcija u rečnicima dovešće vas do sledećeg objašnjenja – zidanje iznova, preziđivanje, ponovno uspostavljanje. Na taj način je i građevina na Zelenom vencu prethodnog vikenda postala jedan korak bliže svom konačnom vaskrsnuću u zelenom ruhu.
U saradnji sa umetničkim kolektivom „Street Smart“, „Stattwerk“ je stavio svoje zidove na raspolaganje mašti umetnika i očima sugrađana.
„Street Smart“ i „Stattwerk“ organizovali su 8. i 9. septembra festival ulične umetnosti „rEKOnstrukcija“. Kako za nekoliko godina u tom prostoru treba da nikne eko-centar, naglasak rekonstrukcije bio je upravo na ekologiji.
Zainteresovani Beograđani svedočili su stvaranju 13 murala i 3 prostorne instalacije uživo. Programom festivala bio je obuhvaćen i dizajnersko-ekološki market, kreativne radionice za decu i odrasle i DJ program, a svi sadržaji bili su besplatni.
Osnivačice i organizatorke „rEKOnstrukcije“ su Jana Danilović i Tamara Marković iz „Street Smart“ ekipe. I bukvalno i metaforički, njihove udružene snage „zašarenile“ su sivilo naše prestonice.
Dvostruka agentkinja Jana Danilović, organizatorka i učesnica, podelila je sa mnom svoje utiske nakon održanog festivala, najpre iz prve perspektive. „Čini mi se da je festival potvrdio ono što smo mi kao organizatorski tim intimno osećali i što nas je suštinski i pokrenulo na ovu akciju – da postoji potreba za velikom, javnom akcijom oslikavanja u samom centru grada“, rekla je.
„Broj učesnika i posetilaca kao i povratne informacije koje dobijam potvrđuju da su umetnici i Beograđani itekako prepoznali nas koncept kao blizak i zajednički, te da građani i građanke uličnu umetnost doživljavaju kao zajedničko kulturno dobro, a ne kao nešto strano i nepoželjno. Mislimo da je to jako važno i dragoceno, jer je street art suštinski demokratična umetnička praksa – namenjena je i pripada svima, te nas stoga podrška i pozitivni komentari posetilaca čine jako srećnim i ohrabruju da nastavimo da radimo u smeru koji je ovaj festival postavio“, zaključila je Jana.
A šta kaže Jana Danilović kao umetnica? Otkud nadahnuće za njen slikarski doprinos „rEKOnstrukciji“? „Sam prostor zgrade je izuzetno inspirativan i u kontekstu ulične umetnosti i grafita ima bogatu istoriju. Atmosfera i ‘scenografija’ tog monumentalnog prostora predstavlja zaista poseban ‘začin’ radovima.“
Koji od nastalih dela joj je omiljeni? „Smatram da je besmisleno pokušavati da odredim makar i ličnog favorita, jer su učesnici festivala umetnici potpuno različitih senzibiliteta, likovnih jezika i ličnih pečata, ali bez lažne diplomatičnosti želim da istaknem da su zaista svi murali i intervencije, bez izuzetka, izvanredni! To me kao jednu od organizatorki čini neverovatno ponosnom i zahvalnom učesnicima, a kao nekoga ko je i sam crtač ispunjenom što sam deo pre svega kvalitetne, a onda i šarolike i raznovrsne scene.“
Iako Jana nema svog miljenika, ja svog imam. Entoni Bruks autor je murala čoveka koji sedi zavaljen u ležaljci i uživa u cigareti. Ili bar pokušava.
Značenje svog rada, Entoni je objasnio na sledeći način:
„Potrudio sam se da ostanem dosledan svom umetničkom izrazu, a ideja koja se krije iza ovog konkretnog murala bila je podstaknuta samom temom ‘gradske oaze’. Odrastao sam u blizini Čikaga u Americi, a poslednje dve godine proveo sam većinom u Beogradu, te sam kada mi je Jana pomenula temu zamislio svojevrsnu betonsku džunglu. Tek poneko parče zelenila, okruženo betonom u stanju raspadanja, a ljudi ipak uspevaju da pronađu zadovoljstvo. Vođen ovim konceptom, uobrazio sam čoveka koji se sunča u svom malom dvorištu pokušavajući da uz pomoć veštačkog osvetljenja uzgoji biljku čija je jedina hrana – upravo on. Pokretačku snagu ovoj slici pružio je svakako i sam događaj, ali sam ostao veran početnoj zamisli.“
Njegov omiljeni mural naslikao je Zez. „Poruka sa kojom se poistovećuje mnogo ljudi širom naše planete. Dopada mi se i njegov jednostavan ali ilustrativan stil“, rekao je Entoni o svom kolegi.
Kada je reč o samom festivalu, uživao je. Posebno je pohvalio poruku i otvorenost manifestacije za sve zainteresovane. „Umetnost je namenjena javnosti, a ako istovremeno služi valjanoj svrsi, to je uvek dobra stvar.“
Edukativni umetnički programi koji su se odvijali u istom prostoru pararelno sa oslikavanjem bili su takođe posećeni i na poseban način obojili festivalsku atmosferu.
U nadi da će ovo biti tek prvi u nizu događaja u kojem možemo da posmatramo pravac u kojem inspiracija odnosi četku umetnika,
