Srbija je u pogledu fosilnih goriva relativno siromašna zemlja. Ključni, raspoloživi energetski resurs je niskokvalitetni ugalj – lignit. Rezerve nafte i gasa su relativno skromne i u narednim decenijama se može očekivati prestanak njihove eksploatacije u našoj zemlji. Energetski potencijal uljnih škriljaca nesumnjivo postoji, ali nedovoljno je istražen, dokpostojeće tehnologije za korišćenje ovog izvora energije nisu komercijalno i ekološki prihvatljive.
Trenutno, značaj lignita za energetiku Srbije je nemerljiv. Razvoj elektroenergetskog sektora Republike se još od 60-ih godina prošlog veka zasnivao na raspoloživim rezervama uglja. Kičmu elektroenergetskog sektora u Srbiji predstavljaju termoelektrane (TE) na ugalj koje obezbeđuju oko 70 odsto domaće proizvodnje električne energije.
Problem sa sagorevanjem uglja je emisija zagađujućih materija i ugljen-dioksida u atmosferu. Ugradnja elektrofiltra i postrojenja za denitrifikaciju i odsumporavanje značajno smanjuju emisije polutanata, ali to ujedno povećava cenu električne energije, te ugradnja nema mnogo smisla na starim postrojenjima manje snage.
Međutim, za emisiju ugljen-dioksida iz TE na ugalj, rešenje ne postoji. Sa stanovišta emisije ovog gasa, ugalj je najnepovoljniji od svih fosilnih goriva, a tehnologije prikupljanja i skladištenja ugljen-dioksida su i dalje u ranoj fazi razvoja.
Prema važećoj Strategiji razvoja energetike u narednoj dekadi se može očekivati povlačenje oko 1.000 MW najstarijih i najneefikasnijih TE, a one koje ostanu u radu (uz TE Kostolac B3 u izgradnji i, eventualno, još jedno novo postrojenje slične snage) bi trebalo da ispunjavaju najstrože ekološke norme. Ovakav razvoj elektroenergetskog sektora bi se, sa stanovišta korišćenja uglja, mogao smatrati optimističnim – ugalj bi se eksploatisao i koristio za proizvodnju električne energije u značajnoj meri još nekoliko narednih decenija, a njegov udeo u proizvodnji električne energije bi verovatno ostao veći od 50 odsto.
Promena energetske strategije i usvajanje politike EU u oblasti zaštite klime nesumnjivo bi doveli do postepenog smanjenja i, na kraju, potpunog prekida proizvodnje električne energije korišćenjem uglja u Srbiji. Da bi ovaj scenario bio ekonomski i socijalno održiv, potrebno je da ovaj proces bude praćen odgovarajućim merama ekonomske i socijalne politike. Cena ovakve tranzicije je vrlo visoka i Srbija samostalno teško može da je plati. Za ovaj scenario bi bila neophodna puna integracija u EU ili makar pristup tranzicionim fondovima na način na koji je to predviđeno za zemlje članice EU.
Obnovljivi izvori energije (OIE), koji bi u punoj meri zamenili ugalj za proizvodnju električne energije, uzevši u obzir sadašnji razvoj tehnologije, u Srbiji ne postoje. Hidroelektrane (HE) trenutno učestvuju sa oko 30 odsto u proizvodnji električne energije i predstavljaju „porodični nakit“ srpske energetike. Planovi za izgradnju novih HE na većim vodotokovima (Morava, Drina, Ibar, Lim i dr) postoje, ali je iz mnogo razloga njihova izgradnja malo verovatna. Jedan od razloga je i odijum javnosti prema izgradnji malih HE, do koga svakako nije moralo da dođe.
O potencijalima korišćenja solarne energije i energije vetra je teško govoriti. „Fid-in” tarifa je dala rezultate pre svega u rastu instalisanih kapaciteta koji koriste vetar, dok je kod solarne energije postojao limit u kapacitetima. Međutim, kada se sumira učešće električne energije iz ovih postrojenja, neće biti veće od 5 odsto u bilansu proizvodnje električne energije. Nesumnjivo da je u Srbiji tehnički moguće instalisati nekoliko puta veću snagu u elektranama na vetar, a na sunce i nekoliko desetina puta više. Izgradnja reverzibilne HE Bistrica, o kojoj se ranije dosta govorilo, mogla bi dodatno da uveća tehnički potencijal ovih izvora.
U fokusu:
Domaća cena električne energije ne predstavlja stimulans za investitore i bez podsticajne politike države teško će se nastaviti postojeći trend izgradnje, čak i vetrogeneratora. Teoretski, najveći neiskorišćeni potencijal obnovljivih izvora energije u Srbiji leži u biomasi i to u delu koji se odnosi na poljoprivrednu biomasu. Međutim, vrlo je teško odrediti koji deo tog potencijala je zaista energetski iskoristiv, s obzirom na to da se ostaci iz poljoprivredne proizvodnje koriste i za različite druge namene.
Biogasna postrojenja (vezana za stočarsku proizvodnju) snage nekoliko desetina megavata su već u pogonu i tu se, uz odgovarajuću podsticajnu politiku (trenutno koriste „fid-in“ tarifu) može očekivati dalji rast, jer se na taj način rešava i problem otpada. Što se tiče drvne biomase, ona se najvećim delom koristi za zadovoljenje toplotnih potreba i tu se ne očekuje značajnija promena. Njeno korišćenje za proizvodnju električne energije je moguće, ali ne u toj meri da predstavlja realnu zamenu za postojeće korišćenje lignita. Čak i organizovano gajenje brzorastućih šuma ne bi moglo obezbediti više od stotinak MW novih kapaciteta za proizvodnju električne energije.
O drvnoj biomasi je bitno reći da je ona CO2 neutralna, samo ukoliko seču šuma prati odgovarajuće pošumljavanje. U suprotnom, biomasa je sa stanovišta emisije CO2 nepovoljniji energent od uglja. Takođe, sagorevanje biomase prati značajna emisija čestica i drugih polutanata, koja se samo u većim postrojenjima može uspešno rešavati. Problem zagađenja u gradovima Srbije tokom zime 2019/20. godine dobrim delom je izazvan sagorevanjem biomase u domaćinstvima.
Dakle, kako god se bude razvijala energetika Srbije, maksimalna valorizacija obnovljivih izvora energije bi morala da ima prioritet. Suštinski, to su jedini, na duži rok održivi, domaći izvori energije. Uz široku primenu mera energetske efikasnosti, bilo bi moguće obezbediti da izvestan deo potrebne energije dobijamo iz domaćih izvora. Pri tome se mora imati u vidu da apsolutno čist izvor energije ne postoji i da i korišćenje obnovljivih izvora nije jeftino. Tehnički potencijal OIE zavisi od raspoloživih tehnologija, ali stepen korišćenja OIE zavisi od toga koliko su potrošači za takvu energiju spremni da plate.
Dejan Ivezić
Tekst je objavljen u novom broju Magazina Energetskog portala PRIRODNI RESURSI, mart-maj, 2020.
