Zamislite sledeći scenario. Kupili ste greb greb srećku na trafici. Nakon što ste je ogrebali vidite da imate samo 5 pogodaka a za nagradu potrebno je 6. Greb greb karticu bacate u kantu za smeće. Sutradan u razgovoru sa prijateljem saznajete da je ipak potrebno 5 pogodaka i da ste bacili dobitnu kombinaciju. Kako biste se osećali? Prilično glupo i ljuto na sebe. Pa prosto ste bacili određenu svotu novca koja bi vam jako dobro došla, kakva ste vi naivčina, mislite!
Šta biste pomislili kada bih vam rekao da to u Srbiji radimo svi, svaki dan! Da, apsolutno svi, bacamo dobitnu kombinaciju na greb greb listiću jer nismo svesni da je upravo ta kombinacija dobitna!
Sama etimologija reči „otpad“ asocira na nešto što je nepotrebno, nešto što „otpada“ što se odbacuje. U Srbiji ovakvo shvatanje otpada je najviše rasprostranjeno a krivi smo svi podjednako, građani pojedinci kao i država.
Trebalo bi svi da se osvestimo , makar u ovoj eri tehnologije i interneta kada su informacije svima dostupne, i počnemo da posmatramo otpad kao vredan i dragocen resurs koji može ponovo da se iskoristi. Potrebno je da shvatimo da bismo time pomogli ne samo sebi, već i svom okruženju.
Sem povremenih reklamnih kampanja, neusklađenog postavljanja solarnog kontejnera i par reciklažnih ostrva, Srbiji nedostaje koherentna politika na polju upravljanja otpadom. A zapravo nije teško. Ako su mogle druge zemlje možemo i mi. Ne moramo se baš porediti za Švedskom ili Norveškom, zemljama koje su daleko ispred nas a naročito u ekološkoj politici. Ali evo naš sused Hrvatska, i bolje razvijena Nemačka odlučile su da smanje količinu plastičnog otpada uvođenjem kaucije na svu plastičnu ambalažu.
U Hrvatskoj je posle svega tri godine, sa velikim brojem anomalija i visokim nivoom korupcije, sistem kaucije je profunkcionisao dok rigorozna kontrola dala je dobre rezultate i zemlja je očišćena.
Hrvatsko iskustvo suočavanja sa zloupotrebom i korupcijom u ovom poslu svakako treba imati na umu kada sistem kaucije za plastičnu ambalažu bude uveden u Srbiji. U Hrvatskoj i dan danas postoje nedoumice da li bi iznos kaucije trebalo smanjiti na minimalnu cenu proizvodnje plastične ambalaže i time onemogućiti profitabilnost ilegalne proizvodnje ili bi je pak trebalo povećati i time još više motivisati ljude da iskorišćenu ambalažu vrate. U hipotetičkom srpskom slučaju minimalna kaucija koja bi odgovarala proizvodnji ambalaže bila bi oko 4 dinara za boce od 1,5 litara.
Trenutno se svega 15 % otpada u Srbiji reciklira dok se evropski proseci reciklaže kreću negde oko 50 %. Već se dugo vremena priča o tome da bi recikliranje moglo da bude jedna od najprofitabilnijih grana proizvodnje u Srbiji jer trenutno na tržištu i dalje nema mnogo konkurencije. Ovo će postati i zakonska obaveza u procesu pregovora u članstvu Srbije u EU. Stoga bi svi trebalo da budemo pametni i u skladu sa svojim trenutnim političkim ciljevima zemljei reagujemo na vreme. To bi podrazumevalo kolektivni trud u podizanju opšte ekološke svesti građana o važnosti reciklaže i njenim potencijalima. Takođe bi pored dobre nacionalne strategije upravljanja otpadom trebalo investirati u reciklažnu infrastrukturu koja bi omogućila efikasno i jednostavno recikliranje. Osvrnuti se na primere dobre prakse iz stranih zemalja i prilagoditi ih našoj socioekonomskoj situaciji.
Promena se oseća. Ljudi sve više pričaju o potencijalima reciklaže, govore da im smeće smeta, izražavaju želju da i naša zemlja bude čista kao i neke druge. Promena se dešava polako ali je tu. Srbija ima mnogo potencijala kada je reč o upravljanju otpadom i stoga bi trebalo da svi doprinesemo tome da taj potencijal iskoristimo, približimo Srbiju korak bliže ka zero waste ekonomiji i načinimo svoje okruženje čistijim i zdravijim kako za nas tako i za buduće generacije.
