Po svemu sudeći, zelenim temama prožet je gotovo svaki reklamni materijal, od kozmetike do vozila, dok im se u realnosti gubi jasan trag. Ovakav trend prisutan je i u urbanističkim planovima gradova, gde zelena gradnja često na kraju ne uključuje čak ni zelenu boju fasade, a zelene površine svoj maksimum dostignu postavljanjem jedne žardinjere. Zelene površine u konkurenciji sa betonskim, nažalost, osuđene su na poraz. O problemima zelene infrastrukture u gradovima, njenom značaju i mogućim rešenjima koja bi istovremeno zadovoljila potrebe urbanizma i prirode, razgovarali smo sa Marijom S. Ostojić, diplomiranim inženjerom šumarstva za pejzažnu arhitekturu.
Kvalitetna infrastruktura
Zelena infrastruktura predstavlja sistem zelenih prostora međusobno povezanih, koji kumulativno deluju na životnu sredinu, a čine je parkovi, sadnice, zaštićena područja, zeleni travnjaci i drugo. Što su povezaniji i imaju bolji kontinuitet, njihov efekat je bolji. Da bi se zasnovali, opstali, funkcionisali i dali svoj maksimum, potrebno im je prethodno obezbediti određene uslove. Kao što postoje uslovi za postavljanje druge infrastrukture – kanalizacije, gasovoda, vodovoda ili toplovoda, tako postoje i uslovi koji su neophodni da bi se planirala i izvela kvalitetna zelena infrastruktura.
,,Osnovna gradivna jedinica zelene infrastrukture ne bi trebalo da bude manja od 100 kvadratnih metara i trebalo bi da u njoj bude bar jedno visoko drvo, jedno iz srednje kategorije, šiblje i travnjak da bi se postigla spratnost, različitost. Visoke kategorije zelenila moraju da imaju određenu udaljenost od podzemnih instalacija, pa i u tom smislu, prilikom planiranja zelenih prostora, mora se sinhronizovati planirani prostor sa trasama podzemnih i nadzemnih instalacija“, ističe Marija.
U FOKUSU:
- KO OD NAS MOŽE DA SPREČI EKO-KATASTROFU?
- KREATIVNIM IDEJAMA DO ZELENIJE SRBIJE
- DEPOZITNI SISTEM MOTIVISAO BI GRAĐANE NA RECIKLAŽU
Njihova funkcija nije samo zaštita od aerozagađenja već i od dodatnog zagrevanja koje dovodi do pojave toplotnih ostrva, ali i od poplava. Takođe, doprinose i pobošljanju kvaliteta zemljišta i obnovi biodiverziteta flore i faune. Kako objašnjava Marija, još jedan od bitnih uticaja je i poboljšanje opšteg psihofizičkog stanja urbane populacije budući da boravak u prirodi utiče na zdravlje, a blizina takvih sredina podstiče fizičku aktivnost. Takođe, zelena infrastruktura ima i socijalni aspekt, jer predstavlja mesto susreta, druženja i upoznavanja.
Najmanji procenat ozelenjenih prostora u gradu ima njegov uži i širi centar. Međutim, kako grad raste i razvija se, prigradska naselja imaju tendenciju da konkurišu ovoj osobenosti centralnih gradskih opština.
,,Sve većom urbanizacijom i težnjom ka ostvarenju maksimalnih kvadrata stambenog, poslovnog i drugog prostora parcele se „plombiraju“, odnosno zauzeće nadzemnim i podzemnim objektom je sve veće“, objašnjava Marija.
Na pitanje koliki bi trebalo da bude minimum zelenih prostora da bi grad bio održiv i zdrav, odgovor bi mogao da se pronađe u nivou njegove zagađenosti, kao jednom od glavnih pokazatelja da li zelenih prostora ima dovoljno ili ne. Ipak, bitno je napomenuti da su važan faktor zelenih prostora njegova sadržajnost, odnosno njegovi „gradivni“ elementi. Nije isto ako je neki prostor ozelenjen samo travnjakom ili u njemu rastu i druge sadnice.
Drveće koje raste uokvireno betonskim pločama i biljke koje su posađene u ograničene prostore kao što su saksije i žardinjere, zatim zeleni krov sa najviše 80 do 120 cm visine supstrata ne mogu da imaju prirast i kvalitete, pa tako ni isti pozitivan uticaj na životu sredinu kao drvo koje raste na tlu. Kako je Marija objasnila, korenov sistem je u ograničenom prostoru, pa se srazmerno tome razvija i nadzemni deo. On stagnira i nema potpunu, maksimalnu funkciju.
Govoreći o zelenim krovovima i ozelenjenim fasadama, Marija kaže da oni predstavljaju tehnološki pomak u odgovoru na urbanizaciju i nestajanje slobodnog tla. Oni unapređuju mikroklimu, smanjuju efekat toplotnih ostrva, vezuju toksične čestice i prašinu, povećavaju vodni kapacitet, mada treba istaći da kišnica uglavnom ide u kišnu kanalizaciju, a ne u tlo. Takođe, zeleni krovovi ublažavaju buku, umanjuju potrošnju energije za hlađenje i grejanje objekta, zatim štite i produžavaju vek trajanja hidroizolacije i drugo. Iako su zasad najbolji način da se ovako izgrađene sredine ozelene i doprinesu kvalitetnijoj životnoj sredini, ne treba odustajati od zelenih prostora na tlu koji su znatno efektniji.
Ipak, objekti su zeleniji u reklamama nego u stvarnosti. ,,Nazivi ’zeleno’, ’zelenilo’, ’oaza’ su komercijalizovani. Svaki izraz koji podseća na prirodu, baštu, vrt, hladovinu ili cvrkut ptica koristi se u marketinške svrhe. Tenderi koji se prave za prezentacije kupcima su bogato opremljeni zelenilom, i to nestane do upotrebne dozvole“, navodi Marija.
Sa stranim investicijama, dodaje, podigla se svest o potrebi da se zeleni prostori na kraju i izvedu i održavaju.
„Naime, određeni prostor je propisan uslovima za planiranje i projektovanje objekta, a kako bi se dobila građevinska dozvola, potrebno ih je i ispuniti“, objašnjava Marija.
Priredila: Katarina Vuinac
Tekst u celosti pročitajte u Magazinu Energetskog portala ZAŠTITA ŽIVOTNE SREDINE.
