Hipoksična ili takozvana mrtva zona, predstavlja vodeno područje u kojem je rastvorena manja količina kiseonika od potrebne, usled čega veliki deo morskog života ne može da preživi, ili migrira ukoliko je pokretan, poput riba ili škampi.
Iako do ove pojave može da dođe i prirodno, čovekovo delovanje dovodi do ovakvih učestalijih pojava, koje su ujedno i većih razmera. Najčešće se stvaraju usled povećanje koncentracije organske materije koja se raspala ili, recimo, zbog prekomernog razmnožavanja algi koje troše kiseonik.
Uticaj čoveka ispoljava se kroz zagađenje nutrijentima koje je on stvorio. Kako se navodi, višak hranljivih materija koje otiču sa kopna ili se kroz otpadne vode ulivaju u reke, jezera i mora, mogu da podstaknu upravo rast algi.
Prema podacima Nacionalne uprave za okeane i atmosferu (NOAA), druga najveća mrtva zona na svetu nalazi se u Sjedinjenim Državama, u severnom Meksičkom zalivu.
Pročitajte još:
- EVROPSKA UNIJA USVOJILA ZAKON O OBNOVI PRIRODE
- U TOKU JE ČETVRTO GLOBALNO IZBELJIVANJE KORALA
- JAVNI POZIV ZA INOVATIVNA REŠENJA ZA ZAŠTITU, OČUVANJE I REVITALIZACIJU VLAŽNIH STANIŠTA
NOAA je nedavno objavila da se predviđa natprosečna letnja mrtva zona u Meksičkom zalivu, koja pokriva oko 5.827 kvadratnih milja, što je otprilike veličina savezne države Konektikat.
Prosečna veličina mrtve zone u poslednjih 37 godina iznosi 5.205 kvadratnih milja.
Američki geološki zavod (USGS) pruža podatke o protoku i opterećenju hranjivim materijama za reke Misisipija i Ačafalaje za mesec maj, što predstavlja ključne faktore koje NOAA koristi u svojim modelima prognoze za procenu veličine mrtve zone u Meksičkom zalivu tokom leta.
U maju 2024. godine, kako se navodi, protok u ovim rekama bio je oko pet odsto iznad dugoročnog proseka za period od 1980. do 2023. godine, dok su opterećenja nitrata bila za oko sedam odsto ispod, a fosfora 22 odsto iznad dugoročnih proseka.
Ovakva istraživanja su značajna, kako bi se unapredile buduće akcije za smanjenje pojava i intenziteta budućih mrtvih zona.
Energetski portal
