Da li želiš da budeš kauboj ili astronaut? Ovo zvuči kao pitanje koje biste postavili detetu na dečijem rođendanu, no možda je to pitanje koje treba postaviti ekonomistima.
Tako je barem tvrdio Kenet Boulding, britanski ekonomista u svom eseju iz 1966. godine. On je smatrao da ljudi svetsku ekonomiju vode poput kauboja na preriji, uzimajući i koristeći sve što im se nađe na putu i očekujući da nas čekaju nepregledna prostranstva resursa iza horizonta. No, istina je da je planeta Zemlja mnogo više nalik na svemirski brod nego na nepregledni pašnjak. Zemlja je zatvoreni sistem, jedinstven u svemiru koji nosi sa sobom vrlo ograničene resurse. “Mi kao ekonomisti moramo ozbiljno da razumemo ideju naših prirodnih ograničenja”, rekao je u svom radu.
Pola veka nakon što je njegov esej objavljen, novi pokret odgovorio je na njegova razmatranja. Pristalice “Ekološke ekonomije” ne žele samo da razmatraju različite ekonomske koncepte, već žele da donesu revoluciju načinu na koji posmatramo ekonomiju.
Pobornici ovog pravca smatraju da ekološka ekonomija nije ni sušta ekonomija ni ekologija, već suptilna mešavina oba. Njihova glavna pretpostavka jeste prepoznavanje činjenice da je ljudska ekonomija deo prirodnog sveta. Naša životna sredina je izvor resursa i mesto skladištenje otpada. Nažalost, ta činjenica je ignorisana u savremenim udžbenicima u kojima je iznova i iznova prikazan protok kapitala između kompanija, domaćinstava i vlada kao da priroda nema ništa sa time. To je greška, tvrde ekološki ekonomisti. “Prirodni kapital” nam pruža neophodne “usluge” poput snadbevanja vodom, oprašivanja i tako dalje. U radu koji je objavljen 1997. godine ekonomisti su izračunali koliko bi te usluge koje nam pruža priroda koštale i složili su se oko cifre od 33 triliona dolara, što je u tom momentu bilo 1.8 puta više od globalnog bruto domaćeg proizvoda (BDP).
Naša ekonomija može rasti samo na dva načina: kroz tehnološki napredak ili kroz intenzivniju upotrebu resursa. Samo je prva opcija održiva. Ekološki ekonomisti takođe smatraju da je glavna mera ekonomskog rasta, BDP neprikladna jer ne uzima u obzir iscrpljivanje resursa, neplaćeni posao i niz drugih faktora. Oni se zalažu za novu meru koja bi bila više holistička a definišu je kao “Istinski indikator napretka” , koja bi uzela u obzir cenu zagađenja, deforestacije, klimatskih promena, saobraćajnih nesreća i dr. Oni smatraju da iako BDP raste, zapravo ljudi postaju siromašniji jer uništavamo svoju životnu sredinu. Rešenje za ovaj problem, tvrdi Herman Deli, bivši ekonomista Svetske banke, jeste „mirno stanje“, tj. stanje u kome je upotreba materijala i energije konstanta.
Iako se tradicionalni ekonomisti protive ovoj novoj meri, jer tvrde da je isuviše subjektivna, jasno je da je preko potrebna promena. U poslednje vreme sve više istraživanja pokazuje da su ljudske aktivnosti dovele do prekoračenja granica planete i da trošimo mnogo više nego što možemo da platimo i zato je poželjno da naša ekonomija postane malo više astronautska a malo manje kaubojska.
Izvor: economist
