Iako je još početkom druge polovine prošlog veka bilo jasno da se mogu očekivati značajne promene u klimatskom sistemu, kao i da će ove promene imati nepovoljan uticaj na društvo i živi svet, izgleda da ova predviđanja o mogućim problemima u budućnosti, i to dalekoj budućnosti u tom trenutku, nisu bila dovoljna da pokrenu šire interesovanje kakvo danas postoji. Možda zvuči pomalo neverovatno, ali pored činjenice da su naučnici koji su u to vreme upozoravali na promene kojima danas svedočimo, neformalno i predvideli kada će ove promene privući pažnju šireg auditorijuma, i interesovanje koje bi se protezalo van relativno male istraživačke komune tog vremena.

Naime, pre pedeset godina signal promena nije bio dovoljno veliki da bi bez detaljnih analiza mogao biti razaznan od varijacija koje su bile deo prirodnih procesa. U tom trenutku, procene su ukazivale da će signal klimatskih promena izaći iz opsega prirodne varijabilnosti krajem devedesetih godina i početkom dvehiljaditih, kao i da će tada učestalosti i intenziteti pojedinih anomalija biti dovoljno veliki da bi one nedvosmisleno ukazivale na to da smo ušli u novo doba kada govorimo o klimi naše planete. To se zaista i desilo na prelasku između dva veka, vrednost srednje temperature naše planete izašla je iz opsega prirodnog kolebanja, dok su ekstremni vremenski i klimatski događaji sve češće počeli da budu opisivani rečima da se ovako nešto ne pamti. Danas je srednja globalna temperatura planete veća za 1 °C u odnosu na vrednost iz perioda pre Industrijske revolucije, i potpuno izlazi iz raspona varijabilnosti njene vrednosti tokom poslednjih 10.000 godina, perioda koji je u nauci poznat kao Holocenska epoha, tokom kojeg je nastala savremena civilizacija.

Pored činjenice da podaci jednoznačno pokazuju da je klima naše planete danas promenjena u mnogim aspektima, vrlo je važno i da znamo šta je uzrok ovih promena. Eksplozivni razvoj društva od početka Industrijske revolucije do danas, kao i nivo komfora koje savremeno društvo uživa, umnogome su u korelaciji sa potrošnjom velike količine energije koja nam je postala relativno lako dostupna korišćenjem fosilnih goriva. Ugalj, nafta i gas su glavna energetska potpora širokog spektara aktivnosti, od jednostavnih dnevnih potreba svakog od nas, pa sve do vrlo složenih i energetski intenzivnih industrijskih procesa. Međutim, masovno korišćenje fosilnih goriva za sobom povlači i jednu nepovoljnu konsekvencu, a to je emisija gasova staklene bašte, na prvom mestu ugljen-dioksida. Od početka Industrijske revolucije, koncentracija ovog gasa u atmosferi je porasla za 45 odsto, čineći da danas naša planeta apsorbuje više energije nego što je emituje u kosmos. Jednostavno, njihova nekontrolisana emisija dovela je planetu u energetsku neravnotežu što je prouzrokovalo njeno zagrevanje.

Postepeno zagrevanje planete uslovilo je i niz drugih promena. Topljenje polova, Grenlanda i glečera širom sveta, porast nivoa globalnog okeana, povećana učestalost i intenzitet toplotnih talasa, promene u cirkulaciji vazdušnih masa zbog kojih su situacije sa naglim prodorima i kvazi-stacionarnim sistemima postali češći, spadaju u neke od tih promena. Zatim, s obzirom na to da topliji vazduh u sebi može sadržati više vodene pare, i to 7 odsto više za jedan stepen porasta temperature, danas u atmosferi koja je bogatija vodenom parom, u situaciji kad dođe do formiranja oblaka iz njih možemo očekivati obilnije padavine, tako da je u skoro svim delovima sveta zabeleženo intenziviranje padavina, i to posebno onih koje se nalaze u ekstremnom delu raspodele, što je dovelo da povećanog rizika od poplava.

Kako su intenzivne padavine najčešće prateći element olujnih oblaka, situacije sa olujnim vremenom su takođe postale češće a „snaga” olujnih nepogoda razornija. Sa druge strane zbog visokih temperatura koje omogućavaju brže isparavanje vode iz tla, i suše su postale češće i intenzivnije, posebno u oblastima koje su već bile aridne i semiaridne. Česte suše, praćene visokim temperaturama i toplotnim talasima, omogućavaju i da u situacijama kada dođe do pojave šumskih požara, novonastali uslovi pogoduju bržem širenju i zahvatanju većih površina. Stoga ne čudi da smo poslednjih godina širom sveta imali primere šumskih požara koji su se prostirali na neuobičajeno velikim površinama čak i u oblastima kao što su Skandinavija i Sibir.

Sve ovo imalo je uticaja i na živi svet, tako da je zabeležen niz promena u živom svetu, a tokom ove godine objavljeni su i prvi rezultati sveobuhvatne analize koja ukazuje da se verovatno nalazimo na pragu sledećeg velikog izumiranja. Ono što posebno brine osim da ove promene iz godine u godinu postaju sve očiglednije, jeste njihov tempo koji postaje sve brži, što zbog sve većih emisija gasova staklene bašte, koje izuzev u slučaju par izuzetaka i dalje rastu iz godine u godinu, što zbog postojanja pozitivnih povratnih sprega u klimatskom sistemu koje ovaj proces takođe ubrzavaju. Ukoliko ceo proces nastavi u ovom pravcu i ovom tempom, neke od povratnih sprega u budućnosti mogu u relativnom kratkom roku dovesti do dramatičnih promena. Naglo oslobađanje metana iz permafrosta severnih geografskih širina donelo bi dodatni impuls globalnom zagrevanju, dok bi ubrzano topljenje zapadne Antarktičke ledene ploče ili Grenlanda dovelo do porasta globalnog okeana od dodatnih nekoliko metara u odnosu na procene koje se trenutno smatraju najverovatnijim.

Osim činjenice da su nam danas jasne razmere klimatskih promena, kao i uzroci zbog kojih je do njih došlo, još je važnije da smo u mogućnosti da procenimo kako će izgledati budućnost i to u zavisnosti od naših akcija. Ukoliko fosilna goriva ostanu primarni izvor energije, a emisije nastave da rastu iz godine u godinu, planeta će se do kraja ovog veka zagrejati za dodatnih 4 do 5 °C. U tom slučaju slobodno možemo govoriti o planeti koja je ne prepoznat ljiva u mnogim njenim elementima. Ono što predstavlja najveću opasnost za društvo jeste da učestali gubici koji bi prvenstveno bili uslovljeni ekstremnim vremenskim i klimatskim uslovima, kao i moguće migracije, prvenstveno usled porasta nivoa globalnog okeana, mogu dovesti do privremene stagnacije globalnog društva. Naime, moguće je da godišnje štete od klimatskih promena budu veće od uobičajenog rasta koje društvo očekuje, tako da bi u tom smislu, umesto da razvoj društva ide u pravcu poboljšanja kvaliteta života, svi resursi bili bi usmereni na konstantno pokrivanje šteta i rekonstrukciju izgubljenog.

Upravo da bi se izbegao ovako nepovoljan scenario, 2015. godine sve zemlje sveta su se saglasile, kroz Pariski sporazum, da ovaj problem mora da ostane u prihvatljivim granicama, i da se je neophodno da se porast temperature ograniči na 2 °C. Većina istraživanja i analiza ukazuju da je ova granica donekle prihvatljiva, a da za dodatni porast temperature od jednog stepena u odnosu na trenutnu promenu, društvo i dalje ima šansu da se na promene prilagodi, i da se pri tome ne dovede u pitanje njegov dalji razvoj. Da bi ovo bilo ispunjeno, fosilna goriva treba da budu napuštena tokom prvih decenija druge polovine ovog veka, a da nosilac energetskih potreba čovečanstva bude energija koja dolazi iz obnovljivih izvora kao što su Sunce, vetar i voda.

Širom sveta ova transformacija je uveliko pokrenuta. Podaci pokazuju da iz godine u godinu, brzina kojom se u rad puštaju nova energetska postrojenja koja koriste obnovljive izvore, posebno ona koja energiju proizvode iz Sunca i vetra, prevazilazi procene o njihovom razvoju objavljene samo pre nekoliko godina. Jednostavno ova revolucija se dešava brže nego što je očekivano. Uvođenjem električnih vozila, automobilska industrija kao da prolazi kroz period renesanse, koja je takođe potpomognuta neočekivanim padom cena baterija. Ovo zaista jesu vesti koje ohrabruju, ali da bi Pariski sporazum bio ispunjen, sve ovo mora biti nekoliko puta brže od trenutnih trendova. Ova činjenica prepoznata je od mnogih zemalja, posebno članica Evropske unije, tako da rokovi za dekarbonizaciju postaju sve ambiciozniji, mada doprinos tome sigurno imaju i sve glasniji zahtevi javnosti za neophodnim promenama, među kojima su tokom poslednjih meseci posebno jasni i glasni zahtevi tinejdžera. Napuštanje fosilnih goriva je nezaobilazni zadatak kada govorimo o ispunjenju Pariskog sporazuma, ali i prilagođavanje na klimatske promene ne sme ostati po strani. Prilagođavanje je već danas potrebno u mnogim oblastima u odnosu na trenutne promene, međutim, čak i ukoliko sporazum bude uspešan, planeta će u narednih nekoliko decenija proći kroz period zagrevanja od još jednog stepena, tako da će prilagođavanje, kako vreme prolazi, samo dobijati na važnosti. U tom smislu, ovo moraju da prepoznaju svi relevantni sektori koji svoje planove razvoja jednostavno moraju prilagoditi činjenici da će klima u budućnosti sigurno biti drugačija.

Pored širokog interesovanja, ono što izostaje u ovom trenutku jeste široka akcija, koja je neophodna ukoliko želimo da ne ugrozimo sopstvenu budućnost, kao i budućnost generacija koje dolaze. Moramo biti svesni da izgovor za izostanak akcije više ne postoji, jer kada su klimatske promene u pitanju, sve karte su odavno otvorene.

Vladimir Đurđević

Tekst je objavljen u novom broju Magazina Energetskog portala KLIMATSKE PROMENE, septembar – novembar, 2019.