Nedavno je predstavljena studija  „Nacionalna tipologija škola” o najadekvatnijim pristupima za obnovu školskih objekata i unapređenje energetske efikasnosti koja će biti osnova za donošenje daljih strateških odluka o sanaciji školskih zgrada.

Studija je sprovedena u okviru projekta Nemačko-srpske razvojne saradnje, koji realizuje Nemačka organizacija za međunarodnu saradnju GIZ, a u njenoj izradi učestvovao je tim stručnjaka Arhitektonskog, Mašinskog i Elektrotehničkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, uz podršku resornih ministarstava Vlade Srbije. Na osnovu ove tipologije, svaka škola sada može da prepozna svoj objekat u modelima koji su definisani u studiji i odabere najprikladniju vrstu sanacije.

Profesori Branislav Živković, sa Mašinskog fakulteta, i Dušan Ignjatović, sa Arhitektonskog fakulteta, učestvovali su u izradi ove studije kojom je obuhvaćena baza od 1857 školskih zgrada, od ukupno 3890 škola u Srbiji, što je više nego dovoljan uzorak za statističku analizu. Ova baza je pretrpela određeno „čišćenje” i uzorak za analizu je sveden na 1268 zgrada. Same zgrade su različite starosti a najveći broj sagrađen je u periodu od 1946. do 1970. godine. „S obzirom na to da najveći broj školskih zgrada potiče iz perioda kada se nije vodilo mnogo računa o potrošnji energije i kada građevinski omotač zgrade nije bio termički izolovan, može se konstatovati da su škole relativno veliki potrošači energije po jedinici površine”, kaže profesor Živković. Same zgrade su uglavnom namenske, projektovane građevine na celoj teritoriji Republike Srbije bez obzira na njihovu geografsku dispoziciju, veličinu i starost. Prema svojoj strukturi one odgovaraju konkretnim zahtevima obrazovnog procesa koji se tokom istorije značajno menjao. Počeci su uglavnom vezani za sam razvoj procesa obrazovanja uz zadovoljenje minimalnih potreba dok se krajem 20. veka sreću objekti složene strukture sa veoma raznovrsnim sadržajima. Raznolikost je najviše vezana za dispoziciju zgrada odnosno da li se radi o ruralnim ili gradskim područjima odnosno za samu veličinu školske zgrade. Manje zgrade su jednostavne strukture, sastavljene od nekoliko jedinica sa minimumom pomoćnih prostorija, dok su velike zgrade veoma kompleksne. Tako, „na terenu” možemo sresti objekte koji, osim učionica, jedva poseduju elementarne higijenske prostorije ali i one koje u svojoj strukturi imaju, veći broj različitih sala odnosno plivačke bazene.

Dušan Ignjatović, profesor Arhitektonskog fakulteta, kaže da se za velike zgrade, istorijski posmatrano, vezuju i značajne simboličke funkcije tako da su one neretko veoma reprezentativni objekti i svojevrsni „ukrasi” gradova u kojima su nastali, odnosno u novije vreme gotovo teoretski modeli razvoja obrazovnog procesa. „Imajući u vidu ovu različitost jasno je da je pitanje unapređenja kvaliteta, pogotovo sa aspekta energetske efikasnosti, veoma raznovrsno. Ono se kreće od jednostavnijih materijalno-tehničkih poboljšanja na omotaču zgrade i instaliranim sistemima pa sve do strukturalnih promena sa ciljem podizanja opšteg nivoa obrazovnog procesa uz dodavanje novih funkcionalnih celina. Različitost pojavnih oblika upravo i predstavlja jedan od najvećih izazova za proces rekonstrukcije i unapređenja”, kaže profesor Ignjatović.

Mere energetske efikasnosti

bi trebalo da se primenjuju na potpuno funkcionalnom objektu

u cilju smanjenja potrošnje energije

Analizom i statističkom obradom 1268 škola, koje su činile uzorak za izradu studije, odabrano je 10 tipova i 3 podtipova škola u 10 osnovnih kategorija. Zgrade su razvrstane prema periodu izgradnje, bruto površini zgrade, karakteristikama termičkog omotača (materijala fasadnih zidova i krova, postojanja termičke izolacije, veličine i vrste prozora) spratnosti i kompaktnosti zgrade.

Tekst u celini možete da pročitate u Magazinu Energetskog portala ODRŽIVA ARHITEKTURA, jula 2018, od 68. do 73. stranice.

Priredila: Tamara Zjačić