Većina ljudi ne obraća pažnju na nalepnice na voću i povrću. Čak i kada ih primeti, retko ko zna šta te deklaracije znače. Ali, one nisu tamo bez razloga. Na etiketama bi trebalo da stoji naziv proizvođača i broj koji otkriva važne podatke o načinu uzgoja. Obično se lepe na uvezeno voće i povrće. Iako je lako razlikovati grožđe od avokada, do problema dolazi u razlikovanju jabuka zlatni delišes od mucu koje iako liče jedne na druge, ne koštaju jednako. Ovde kasirkama u pomoć priskaču upravo navedene nalepnice.
Najčešće se izrađuju od vinila i plastike. U većini zemalja, deklaracije su zavedene kao dodaci hrani i stoga moraju da prođu testove koji će dokazati da su bezbedne po ljude ako ih oni, nesrećnom okolnošću, unesu u svoj organizam. Nalepnice nisu u potpunosti jestive, a svakako ni dovoljno hranljive – od njih se zahteva jedino da ne nanesu nikakvo telesno oštećenje slučajnom konzumentu.
Iako bezopasne po ljudsko zdravlje, etikete nisu bezopasne i po zdravlje životne sredine.
Predstavljaju teškoću pri procesu kompostiranja kućnog organskog otpada. Ne razlažu se i kada etikete na bananama dospeju do skladišta bioloških otpadaka, predstavljaju problem za postrojenja za recikliranje. Postupak njihovog razdvajanja od sirovine podložne raspadanju bio bi dugotrajan i skup. Firme za preradu biootpada opisuju ih kao najveće prepreke na svom putu stvaranja đubriva.
Rešenje bi moglo da se nađe u izumu biorazgradivih alternativa postojećim deklaracijama. Dok one ne postanu java, na vama je da, ukoliko kompostirate, etikete sa kore voća i povrća odlepite i bacite u kantu sa smećem, umesto da i jedne i druge odlažete u kompost, ta da na taj način pomognete prirodi.
