Kriptovalute – neistražena dubina internet okeana u koju se mnogi još uvek boje da zarone jer virtuelni novac baš i ne uliva poverenje. „Bolje vrabac u ruci nego golub na grani“ krilatica je kojom se većina vodi dok zadovoljno prebrojava papirne novčanice, iako je sve izvesnije da će novac na kakav smo navikli uskoro postati potpuno passe.
Kako znam? Dovoljno je zaviriti u sve prednosti kriptovaluta zbog kojih su munjevito stekle popularnost ( na beskonačnu radost onih koji su na vreme prepoznali njihov potencijal ).
Iako su mnogi verovali da je Bitkoin, prva i najpoznatija kriptovaluta, samo još jedna u nizu hakerskih smicalica, njegova vrednost danas iznosi 4,6 miliona dinara. Da ste kojim slučajem 2011. godine makar iz šale kupili bitkoin dok mu je vrednost još oscilirala oko jednog dolara, danas biste svoju kafu pili u penušavom džakuziju! Toliko o tome.
Osim što od običnih ljudi pravi bogataše, dobra stvar je i što sa kriptovalutama možete trgovati s kraja na kraj planete bez troškova transakcije, dok potrebe za bankama i njihovim uslugama opadaju. Sve postaje virtuelno, samo što je, naspram virtuelne devojke, virtuelnog poljupca ili virtuelne hrane koji su sinonim za nepostojeće, virtuelni novac vrlo stvaran.
A ono što mi je u ovoj sajfaj priči najinteresantnije je to što je kriptovalute gotovo nemoguće ukrasti. Preko milion ljudi trenutro „rudari“ digitalni novac tako što njihovi kompjuteri obrađuju podatke transakcija u isto vreme, a kao naknadu za taj mukotrpni rad dobijaju određeni deo kriptovalute. Da bi neka transakcija bila validna, neophodno je da svaki od milion kompjutera ima identične podatke transakcije „upisane“ u svoju kopiju tabele, a ukoliko jedan od milion komjutera odstupa – svima je jasno da tu nisu čista posla!
Međutim, često se spominje i famozna „mračna strana“ digitalnog novca zbog kojeg mnogi, uključujući borce za zaštitu životne sredine, ekonomiste i neizostavne skeptike, kriptovalute zasipaju „drvljem i kamenjem“.
Iako bi o teorijama zavere koje se roje oko kriptovaluta bilo zanimljivo pisati, ono što zaista treba da nas brine jeste negativan uticaj tzv. „rudarenja“ na životnu sredinu.
Da bi kompjuteri obradili gomilu podataka, neophodno je da danonoćno rade trošeći velike količine struje. Sve bi bilo drugačije da električna energija dolazi iz obnovljivih izvora, no istina je da se većina „rudara“ nalazi u zemljama koje imaju zanemarljivi udeo čiste energije dok dominiraju termoelektrane na fosilna goriva.
Ipak, istina je i da ovo nije nepremostiv problem jer su pojedine zemlje, spojivši rudarenje „digitalnog zlata“ i OIE, dokazale da kriptovalute mogu poprimiti „zeleni“ ton.
Kao neko ko je donedavno bio apsolutni ignorant, sada sam i ja, nakon višesatnog istraživanja zbog kojeg su mi se vijuge usijale poput kompjutera za „rudarenje“, veliki pristalica virtuelnih valuta, ali samo pod uslovom da u „igru“ budu uključeni obnovljivi izvori energije.
Skandinavske zemlje mogu da se pohvale velikim udelom obnovljivih izvora, pretežno geotermalne i hidroenergije, ali i održivim „rudarenjem“ kriptovaluta bez ugljeničnog otiska. Po svemu sudeći će i ostatak sveta morati da uđe u korak sa ovim trendom jer zelena agenda tako nalaže, pa će „iskopavanje“ virtuelnih valuta globalno postati ekološki prihvatljivo i, samim tim, još isplativije.
Milena Maglovski
