Konferencija FMBAS-a: Koji je ključ održive budućnosti?

U sklopu konferencije asocijacije Facility Management Business Association of Serbia (FMBAS) – pod nazivom Transformacija kroz strateško upravljanje objektima, prva diskusija Ključ za održivu budućnost-energetski efikasni objekti okupila je tri stručnjaka iz srodnih oblasti koji su, svako iz svog ugla, govorili na temu energetske efikasnosti.

Profesor Slobodan Tošović, magistar i doktor humane ekologije i ekotoksikologije, otvorio je diskusiju naglašavajući važnost dekarbonizacije, cilja kojem Evropska unija teži do 2050. godine. Energetska neutralnost, važan poslovni cilj, podrazumeva dostizanje stanja u kojem će sve emisije gasova staklene bašte biti neutralisane upotrebom raznih tehnologija ili njihovom transformacijom na način sličan fotosintezi kod biljaka. Kod nas postoji otežavajući faktor koji nam je mnogo pomogao u prošlosti da preživimo, a to je lignit, iako je naš plan da do 2050. godine potpuno isključimo ugalj u proizvodnji energije. 

Foto-ilustracija: Unsplash (jas-min)

Problem sa kojim se Srbija suočava je visoka emisija gasova staklene bašte. Iako iznos emisija od 6,8 tona CO2 ekvivalenata po stanovniku izgleda bolje u poređenju sa prosekom Evrope od 7,5 tona, situacija nije povoljna. Naime, produktivnost u Srbiji je znatno niža – tri puta manja u odnosu na evropsku. Istovremeno, proizvodimo više gasova staklene bašte po jedinici proizvedenog dobra nego što je to slučaj u Evropi. Stoga je neophodno da drastično smanjimo emisiju gasova staklene bašte, ali i da značajno poboljšamo našu produktivnost kako bismo ostvarili principe održivog razvoja.

On je tokom diskusije naglasio da je jedan od ključnih izazova prilikom izvedbe projekata, upravljanje otpadom. Solarni paneli sadrže staklo i druge komponente, i do sada, otpad od solarnih panela se često slao u inostranstvo, ali promene u regulativi uskoro će to otežati, stoga moramo naći način da rešimo i ovaj problem. Pokušaji reciklaže solarnog stakla u Paraćinu nisu bili isplativi jer su troškovi bili veći od vrednosti dobijenih materijala. U tom segmentu, izazovi postoje i sa toplotnim pumpama koje funkcionišu na principu voda-voda. Ove pumpe su posebno problematične jer njihova instalacija zahteva ispunjenje strožih uslova u nekim evropskim zemljama, poput Nemačke i Italije, gde je potrebno da se voda vrati u podzemlje na odgovarajuću dubinu kako ne bi došlo do kontaminacije podzemnih voda. To često povećava troškove i komplikuje proceduru instalacije. Baš iz tih razloga, fleksibilnost u ovim procesima je ograničena zbog složenosti i strogoće regulativa koje imaju za cilj zaštitu životne sredine.

Druga učesnica, Antonela Solujić, predstavnica Privredne komore Srbije, istakla je značaj energetske efikasnosti kao ključnog alata u borbi protiv klimatskih promena. Regulativa u ovoj oblasti razvijana je još ranih 2000-ih, usredsređujući se prvenstveno na ograničavanje potrošnje energije u zgradama, koje u Evropi troše oko 40 odsto ukupne energije i doprinose sa 36 odsto emisija gasova sa efektom staklene bašte. 

Solujić je objasnila kako je energetska efikasnost primenjiva na sve segmente gde se troši energija, od zgradarstva, do industrije, gde može znatno poboljšati konkurentnost kroz smanjenje operativnih troškova. Važan segment u upravljanju energetskom efikasnošću je energetski menadžment, gde se kroz prikupljanje i analizu podataka o potrošnji upravlja energijom, čime se može postići ušteda od 10 do 15 odsto već samom kontrolom potrošnje. U zavisnosti od toga, mogu se primeniti odgovoarajuće tehničke mere – bez troška, preko malih troškova, do velikih investicija.

Država je prepoznala značaj ovog sistema upravljanja i uvela zakonske obaveze za velike potrošače i javni sektor. Obaveze se odnose na sektore proizvodnje i usluga, posebno za one sa potrošnjom preko 7 GWh energije godišnje. Za uspešno sprovođenje obaveza potrebno je imenovanje licenciranih energetskih menadžera, čiju obuku sprovodi Mašinski fakultet u Beogradu. 

Kako je navela, strateški dokumenti predviđaju godišnju rehabilitaciju velikog broja zgrada, kao i ulaganja od oko 1,6 milijardi evra za instalaciju kapaciteta poput toplotnih pumpi. Postoji i ESKO (Energy Service Company) model finansiranja, koji omogućava da privatni sektor investira u projekte energetske efikasnosti u javnom sektoru. Privatne kompanije finansiraju i implementiraju projekte smanjenja potrošnje energije, a zatim naplaćuju svoju investiciju iz direktnih ušteda koje javni sektor ostvaruje smanjenjem troškova energije – sve atraktivniji model jer ne zahteva početna kapitalna ulaganja od strane javnih institucija, a rizik povezan sa projektom preuzima privatna kompanija. 

Foto: EP

Učesnik je bio i predstavnik upravo jedne privatne kompanije, pionira u oblasti solarne energije – Miloš Kostić, vlasnik i direktor kompanije MT-KOMEX, koji stoji iza projekta najveće solarne elektrane u Srbiji. Za vreme diskusije uspeo je da priloži kratke analize i podatke od velikog značaja, potkrepljene dugogodišnjim iskustvom.

Izazovi i evolucija zakonskih okvira pratili su razvoj sektora još od 2009. godine, kada je omogućeno da privatni korisnici i industrijska postrojenja postanu istovremeno proizvođači i korisnici energije, što je doprinelo postepenom porastu njihovog značaja. Svaka nova verzija zakona, iako ne savršena, omogućila je određeni napredak i olakšala ulaganje u obnovljive izvore energije. Prvi značajniji projekti solarnih elektrana pokrenuti su 2011. godine, iako su tada bili vrlo teško isplativi i bez značajne finansijske podrške, s obzirom da banke nisu mogle da odobravaju sredstva zbog svih pratećih neizvesnoti u toj oblasti. Kada je investitoru ulaganje upitno i neisplativo, onda ni banka ne vidi svoju ulogu u takvom projektu, objašnjavao je dalje.

Zavisnost tržišta energenata od međunarodnih odnosa i geopolitičkih promena je evidentna. To je učinilo da u prethodnim godinama cene električne energije budu veoma spekulativne. Ipak, nakon energetske krize, cene električne energije su se stabilizovale, a trenutno iznose oko 90 evra po MWh, sa dodatnim troškovima od oko 25 evra po MWh, što je značajno ispod evropskog proseka.

Diskusija se takođe dotakla novog Zakona o energetici koji predviđa dalje finansiranje i podršku solarnih elektrana kroz aukcijske pozive. Kako Kostić dalje objašnjava, prva aukcija je postavila početnu cenu od 90 evra po MWh, sa kvotom od 120 MW, dodajući da prethodna aukcija nije u potpunosti ispunila kvotu od 50 MW, pokazujući izazove u privlačenju dovoljnog broja učesnika, delom zbog visokih zahteva za bankarske garancije koje se kreću od 300.000 do 600.000 evra za projekte od 10 MW.

Govoreći o izazovima manjih projekata, Kostić je naglasio da trenutno nije toliko isplativo graditi elektrane snage 1 MW zbog niske cene električne energije. Takođe, administrativni procesi kao što su urbanistički projekti i planovi detaljne regulacije zahtevaju vreme i brojne skupštinske odluke. Uzimajući u obzir trenutne cene na tržištu, povrat investicije za 1 MW projekat može trajati više od 12 godina. Za finansiranje takvih projekata, banke obično nude 50 do 60 odsto finansiranja, dok ostatak mora biti obezbeđen iz sopstvenih sredstava investitora.

Kostić je svoje izlaganje zaključio i naglašavanjem razlika između elektrana na krovovima objekata i onih na zemljištu, ukazujući na to da krovne instalacije smanjuju sopstvenu potrošnju i koriste višak energije za prodaju, dok zemaljske instalacije imaju drugačiji operativni i finansijski pristup.

Milica Vučković

slični tekstovi

komentari

izdvojene vesti