Sigurnost hrane predstavlja vrlo važnu temu, naročito u vremenu kada su zagađenje, klimatske promene, urbanizacija i porast stanovništva nikada intenzivniji. Svoju značajnu ulogu u obezbeđivanju sigurnosti hrane ima fosfor, kao hranljiva materija koja pospešuje rast biljaka. Prvenstveno se koristi u proizvodnji sintetičkih đubriva kako bi se povećao prinos useva, ali je i ključan sastojak u stočnoj hrani. Pored toga, njegova upotreba se beleži i u proizvodnji čelika, aditiva za hranu, nekih pesticida, a tu su i sredstva za čišćenje domova i drugo. Iako je veoma koristan, njegova prekomerna i nepravilna upotreba može da izazove mnoge neželjene efekte i ostavi negativna posledice na životnu sredinu i živi svet.
Upravo je poljoprivreda i glavni zagađivač, kada je reč o fosforu. Njegova pozitivna uloga prestaje u trenutku kada ga ima previše. Ukoliko je previše prisutan, fosfor iscrpljuje zemljište od njegovih prirodnih bogatstava. Naročito štetan postaje kada završi u rekama, jezerima i okeanima, zato što može da dođe do eutrofikacije. Povećanje hranljivih materija u vodi, dovodi do cvetanja vode što zapravo znači prekomerno razmnožavanje vodenih biljaka, uglavnom algi, što dalje utiče loše na živi svet u ovom ekosistemu. Takozvano cvetanje algi degradira kvalitet vode za piće i dovodi do stvaranja mrtvih zona u kojima nema dovoljno kiseonika, a koji je potreban živim bićima u vodi.
Pročitajte još:
- DEKARBONIZACIJA U PROIZVODNJI ĐUBRIVA I FOSFORNE KISELINE
- KAKAV ODNOS IMAMO PREMA ZEMLJIŠTU?
- CRPLJENJE PODZEMNIH VODA DOVODI DO SLEGANJA ZEMLJIŠTA – KAKVE SU POSLEDICE?
Zagađenje vode fosforom udvostručilo se u prošlom veku, a ovaj trend se nastavlja. Kako bi problem bio rešen, potrebno je da se uvedu održive prakse njegovog korišćenja. Program zaštite životne sredine Ujedinjenih nacija (UNEP) je ponudio objašnjenje, u kojem se navodi da nije tačno da će se prinosi useva povećati ukoliko se povećavaju i količine fosfora, već je potrebno pronaći pogodnu količinu. Umesto toga, drugačije poljoprivredne prakse rešile bi značajno ovaj problem. Neki od primera su korišćenje stajnjaka ili, recimo, da se smanji učestalost obrade zemljišta jer će se tako pobošljati njegov kvalitet i smanjiti potreba za đubrivom.
Pored toga, otpadne vode takođe ispuštaju velike količine fosfora u životnu sredinu, a pravilnim tretmanom njegova koncentracija mogla bi da se smanji i za oko 80 odsto.
Na kraju, treba istaći da je fosfor ograničen resurs, što je još jedan razlog zbog kojeg treba odgovornije da se upotrebljava. Kako se navodi na sajtu UNEP-a, to može da se postigne efikasnijim rudarenjem, ali i preradom fosfora. Neki drugi podaci pokazuju da je značajan deo svetskih rezervi fosfora već nestao, a da se one koje su preostale nalaze u svega nekoliko područja među kojima su Maroko i Zapadna Sahara. Preciznije informacije su da se godišnje iskopa oko 170 miliona tona fosfatnih stena zarad poljoprivrede, odnosno kako bi se zemljište održavalo plodnim.
Katarina Vuinac
