Svi bismo koji volimo prirodu da nešto učinimo za nju – i nije to loše, naprotiv. Dobro je da umešamo prste u pokušaju da ispravimo ono što naša vrsta radi ostalim. Ipak, priroda bi nam bila zahvalnija da se nikada i nismo dirali previše u nju, jer dovoljno je i ono što nam daje, a mi bismo još? Savršenu harmoniju koju ona stvara, ljudska ruka, pa i ova nova proizašla iz veštačke inteligencije, ne može.
Kada smo već našu pohlepu doterali do kraja, a sada bismo da ispravimo greške, hajde da to uradimo osluškujući potrebe prirode. U redu je, pohvalno i zahvalno, sve ono što ljudi širom sveta rade za nju. Veliki naklon za znanje i napore onih koji u kontrolisanim uslovima nadziru ugrožene životinje i veštačkom oplodnjom se bore za njihov opstanak. Veliko bravo i za nas ostale koji podršku pružamo kroz podizanje svesti o ovim problemima, svako na svoj način. Aktivisti izlaskom na ulice ili sadnjom biljaka, pravnici kroz donošenje zakona i propisa…
Iako svako od nas zaslužuje malo pažnje, danas ću govoriti o stručnjacima za očuvanje prirode koji zagovaraju jedan drugačiji metod, čija je crvena nit da čovek ne može prirodu da oporavi bolje od nje same. U tom smislu, osluškujući prirodu i ono što bi za nju bilo najbolje, naša uloga treba da bude samo da stvorimo početne uslove, a ostatak posla prepustimo njoj.
Šta je rivajlding (eng. rewilding)
Uništavanjem prirodnih staništa, doveli smo veliki deo živog sveta u opasnost. Poljoprivreda ima značajnu odgovornost za sadašnju situaciju, zbog poljoprivrednog zemljišta koje zahteva sve veće površine, odnosno da se netaknuta priroda prenameni za proizvodnju dobara za ljude.
Rivajlding je metod osmišljen tako da čovek pruži podršku prirodi, na način da izmenjeno područje vrati u privobitno stanje i uvede vrste na njega. To znači da bi reke trebalo da se oslobode brana i nasipa, smanji lov na divlje životinje, omogući prirodna regeneracija šuma i na takva područja ponovo uvedu vrste koje su sa njih nestale uticajem čoveka.
Možda zvuči jednostavno, ali potrebno je pažljivo planiranje, naročito kada je reč o vraćanju nekih vrsta u staništa, kako se ne bi ugrozile one koje su nastanjene već u tom trenutku. Postoji čitav skup formulisanih prinpica kojih je potrebno da se stručnjaci drže prilikom sprovođenja ovog metoda.
Zaštitom biodiverziteta, ublažaju se i klimatske promene, što je veoma bitan cilj uvršten u ovaj metod i to kroz obnovu šuma, močvara i drugih područja koja skladište značajne količine ugljen-dioksida.
Govoreći o evropskom području, 2011. godine zvanično je u Holandiji osnovan Rewilding Europe kao nezavisna, neprofitna fondacija, koja za cilj ima obnavljanje područja, naročito poljoprivrednih koja se više ne koriste, u svrhu obnove biodiverziteta. U svom dosadašnjem delovanju, dokazali su uspešnost primene ovakog metoda.
Jedan od najvećih uspeha ove fondacije, jeste ponovno uvođenje bizona u Južne Karpate u Rumuniji. Bizon je sa ovih područja nestao pre više od 200 godina, a od 2013. započeta je obnova područja i priprema za njihov povratak. Konačno, 2016. godina jedinke su puštene u divljinu, a do kraja 2022. godine njihov broj porastao je na preko 140.
Ukoliko želimo da planetu učinimo održivom za čoveka, potrebno je da prvo sva ostala bića obezbedimo. I sleduje ona poznata – oni bez nas mogu, mi bez njih ne možemo. Iako smo dokučili neke neverovatne stvari u tehnologiji, ono naizgled najjednostavnije – prirodu, ipak nećemo umeti nikada do kraja. Zbog toga sve znanje koje imamo treba da iskoristimo da uklonimo naše pogreške, a onda prirodu pustimo da uradi ono što samo ona najbolje ume.
Katarina Vuinac
