Kamen i metal su za praistorijske ljude predstavljali revolucionarne materijale i osnovu za još revolucionarnije izume. Da li su nama, ljudima savremenog doba, ono što su njima nekada bila sečiva, sekire, motike, srpovi i maljevi, zapravo – plastične kese, flaše i slamčice?
Plastika se definiše kao veštački materijal koji se usled njegove relativno niske cene sve više koristi za proizvodnju različitih artikala, od spajalica do svemirskih brodova.
S obzirom na kratkotrajan životni vek plastičnih proizvoda, od kojih su mnogi čak i samo za jednokratnu upotrebu, rastom proizvodnje posledično raste i zagađenje.
Otkako je plastika pronađena polovinom prošlog veka do danas, nekada sjajni šareni artikli na policama prodavnica su odslužili svoje, bili odbačeni, raspali se i „uvukli“ među fosilizovane ostatke.
Prvo detaljno istraživanje zagađenja plastikom zasnovano na analizi sedimenata je nedavno sprovedeno na obalama Kalifornije u Sjedinjenim Američkim Državama. Istraživači su otkrili plastični otpad u slojevima nataloženih materijala na morskom dnu. Njihova količina među sedimentima je od pedesetih godina do sada pratila tempo skoka proizvodnje plastike.
Većina pronađenih plastičnih čestica je poreklom iz sintetičkih tkanina za odeću što je indikator toga da plastika slobodno putuje ka okeanima kroz sistem otpadnih voda.
Naučnici smatraju da bi naslage ovog materijala mogle da obeleže početak antropocena, geološke epohe koja, prema njihovom predlogu, označava dominaciju ljudi nad planetom. Nakon kamenog i metalnog doba je usledilo plastično, tvrde oni.
„Naša ljubav prema plastici može da se očita i u zapisima o pojavi i evoluciji živih organizama kroz geološka doba napravljenim na osnovu fosila“, kazala je Dženifer Brendon ispred Okeanografskog instituta Skrips koji je predvodio istraživanje zaključivši da je prilično zastražujuće što će nas budući naraštaji upamtiti po tome.
Od 1940. količina plastike u sedimentima se dvostruko uvećavala svakih 15 godina. U poslednjoj analiziranoj godini, 2010, zagađenje je dostiglo vrednost od 40 čestica po kubnom centimetru morskog dna. „Izumeli smo plastiku i maltene istog trenutka mogli smo da je uočimo među nataloženim materijalima“, istakla je Brendon.
Naučnica se dotakla i saznanja da samo jedno pranje veša može da rezultuje u čak 700 hiljada komadića mikroplastike. S obzirom na to da oni, usled neadekvatnog filtriranja, odlaze put okeana, Brendon se zapitala šta bismo mogli da radimo sa otpadnom vodom i od čega bismo mogli da pravimo odeću kako bismo ublažili problem.
