Odluka da se pređe na vegetarijansku ili vegansku ishranu kod mnogih motivisana je isključivo zdravstvenim razlozima, ali, mnogima je motivacija i spašavanje naše planete. Ovaj put ostavićemo po strani krajnje okrutni tretman industrije prema bićima koja osećaju strah, bol, ljubav i patnju isto kao i mi i pozabavićemo se isključivo njenim uticajem na našu okolinu.
Svetska populacija se udvostručila od 1960. godine a globalna proizvodnja mesa se od istog perioda učetvorostručila. U određenim područjima sveta uzgoj stoke se znatno povećao; danas se proizvodi oko 4 i po tone više svinjetine nego 1961. godine dok se uzgoj pilića povećao za 13 puta. Ove zabrinjavajuće brojke samo nastavljaju da rastu. U 2017. godini proizvedeno je 262 miliona tona mesa. Organizacija za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija predviđa da će do 2050. godine globalna proizvodnja mesa biti duplo veća a to će samo doprineti globalnom zagrevanju, rasprostranjenom zagađenju , deforestaciji, degradaciji zemljišta, nestanku pijeće vode kao i izumiranju vrsta.
Više domaćih životinja znači više useva koji su potrebni da se one nahrane. Naša planeta nije u mogućnosti da održi rastuću populaciju ljudi i domaćih životinja, naročito kada se uzmu u obzir procene da će nas do 2050. godine biti više za od 2 do 4 milijarde.
Kako su ekološka pitanja danas sve više u centru interesovanja rastuća svest ljudi dovodi do toga da se sve više nas trudi da svojim akcijama ublaži efekte klimatskih promena. Sa aspekta zakonske regulative, kao i na individualnom nivou trudimo se da ograničimo upotrebu kola, protraćene vode, postanemo energetski efikasniji i time smanjimo pritisak na svoje okruženje. Ali, ako želimo ozbiljno da se pozabavimo ovom temom, trebalo bi da preispitamo najbitniji faktor svog ekološkog otiska, svoju ishranu.
Nestašica hrane i zemljišta postaje problem koji se više ne može ignorisati. Organizacija za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija procenjuje da je jedan od devet ljuti hronično pothranjeno. Sa rastućom populacijom postavlja se vrlo važno pitanje, kako ćemo, mi kao vrsta, sebe uspeti da prehranimo u 21. veku.
Planeta Zemlja ima ograničenu količinu poljoprivrednog zemljišta i način na koji koristimo to zemljište bitan je faktor toga da li ćemo uspeti da proizvedemo dovoljno hrane za sve. Ovo je vrlo bitna stavka uzimajući u obzir da dezertifikacija i drugi ekološki problemi samo smanjuju količinu i kvalitet zemljišta koje možemo da iskoristimo za poljoprivredu. Dijeta bazirana na mesu je u suštini rasipanje dragocenih resursa jer stoka koristi mnogo više kalorija i proteina nego što proizvede.
Studije su pokazale da veganska dijeta zahteva samo jednu tećinu zemljišta u odnosu na zapadnjačku dijetu baziranu na mesu. Oko 3.5 milijardi ljudi moglo bi da živi na hrani koja se danas koristi za uzgoj stoke.
Jednostavnije rečeno, nemamo dovoljno zemljišta da nahranimo rastuću populaciju ljudi koji jedu meso. Iako oko 800 miliona ljudi na svetu nema pristup hrani, mi nastavljamo da rasipamo dragocene poljoprivredne resurse.
Industrijalna proizvodnja stoke ne samo da nije održiva već je neopravdana.
Iako statistike variraju od studije do studije, možemo zaključiti da je potrebno minimum tri puta više vode kako bi se zadovoljile potrebe čoveka koji jede meso u odnosu na nekoga ko se hrani veganski. Na primer, potrebno je oko 15 500 litara vode da bi se proizveo kilogram govedine, dok je za proizvodnju iste količine paradajza potrebno samo 180 litara.
Globalno, za proizvodnju mesa koristi se oko 70% zaliha vode za piće jer zemljište koje je potrebno za proizvodnju stočne hrane mora biti konstantno navodnjavano. Iz ovoga možemo zaključiti, da voda koja se koristi za navodnjavanje tog zemljišta, kao i voda koju stoka direktno pije, predstavlja protraćen resurs. Ova stavka postaje još apsurdnija kada uzmemo u obzir da se većina mesa proizvodi u zemljama u razvoju gde je voda često redak i dragocen resurs.
Takođe, sektor proizvodnje mesa je jedan od najvećih zagađivača vode. Otpadne vode sa farme, pune pesticida i raznih hemikalija i antibiotika zagađuju vodu u mnogim zemljama. Jednom kada ove supstance uđu u tok kruženja vode zagađuju jezera, reke i podzemne vode, ubijaju riblji fond a time predstavljaju opasnost po zdravlje drugih vrsta životnja. Neki elementi iz ovih voda, kao što je amonijak, dovođeni su u vezu sa pojavom kiselih kiša.
Ideja je da bi individualna promena dijete dovela do smanjenja potražnje mesa što bi uticalo i na smanjenje proizvodnje, zato razmislite još jednom da li vam je zaista neophodno meso u baš svakom obroku, baš svakog dana.
