Nakon što je protekle nedelje Ilon Mask, najbogatiji čovek na svetu, obećao da će donirati 80 miliona evra (100 miliona dolara) kao nagradu za „najbolju tehnologiju hvatanja ugljenika“, ceo svet se dao u razmišljanje.
Hvatanje ugljenika je zapravo kombinacija različitih tehnologija sa istim ciljem: sakupljanje ugljen-dioksida kako ne bi pobegao u atmosferu i doprineo globalnom zagrevanju. Taj „famozni“ gas sa efektom staklene bašte može se prikupiti iz elektrana i fabrika, ili čak direktno iz vazduha.
Mnogi su Masku odgovorili da je rešenje jednostavo i poprilično očigledno – potrebno je posaditi više drveća.
Mask, koji je na čelu kompanija Tesla i „Spejs Eks“ i dalje nije otkrio detalje o nagradi, međutim njegove prethodne izjave sugerišu da je jedan od njegovih ključnih ciljeva da snizi cenu hvatanja ugljenika direktno iz vazduha, tako da se može koristiti za proizvodnju sintetičkog raketnog goriva, menjujući do sada korišćena fosilna goriva.
Pročitajte još:
Pre samo tri godine Mask je izjavio da ne postoji način da se napravi električna raketa, ali da je dugoročno moguće da se koristi solarna energija za izvlačenje CO2 iz atmosfere, a zatim kombinovanjem sa vodom i proizvodnja goriva i kiseonika za raketu. Ovu ideju je ponovo izneo 2019. godine, kada je na Tviteru odgovorio na pitanje o korišćenju hvatanja ugljenika za proizvodnju raketnog goriva, rekavši da će „raketni letovi dugoročno imati nultu neto proizvodnju ugljenika“.
Ono što Mask opisuje nije naučna fantastika. Postoje najmanje tri startapa – kanadski Carbon Engineering, švajcarski Climeworks i američki Global Thermostat – koji su izgradili radna pilot postrojenja za hvatanje ugljen-dioksida iz vazduha. Carbon Engineering je čak napravio malu seriju sintetičkog goriva od CO2.
Sama nauka nije nova. Istraživači već skoro celi vek mogu da koriste hemijske reakcije za pretvaranje CO2 u ugljovodonična goriva. Teškoća je bila u smanjenju troškova procesa i u otkrivanju kako ga napajati uz pomoć čiste energije. Budući da je CO2 krajnji proizvod sagorevanja fosilnih goriva, kontra proces zahteva ogroman unos energije.
I dok hvatanje ugljen-dioksida iz postrojenja koja sagorevaju fosilna goriva nije zanemarljivo, pokušaji njegovog isisavanja iz vazduha, gde su koncentracije gasa vrlo niske, zahteva filtriranje velikih količina gasa za malu zapreminu CO2. Tri kompanije sa pilot postrojenjima potrošile su desetine miliona dolara da bi došle do ove faze, a put je i dalje dug. Troškovi osiguranja jedne tone ugljenika direktnim hvatanjem vazduha mogu biti i do 500 evra – oko 15 puta više od cene ugljenika kojom se trguje na evropskom tržištu.
Postoje dva načina za smanjenje troškova. Prva je izgradnja velikih postrojenja po ceni od više stotina miliona dolara, pružajući inženjerima priliku da proces optimiziraju metodom pokušaja i mogućih grešaka. Carbon Engineering trenutno sarađuje sa kompanijom Occidental Petroleum Corp. na izgradnji postrojenja koje svake godine može da uhvati milion tona ugljen-dioksida.
Drugi, možda isplativiji put, je ubrzati tempo inovacija. Vlade mogu pojačati finansiranje istraživanja i daljeg razvoja, a mogu i milijarderi da pokrenu takmičenja koja privlače pažnju. Uz nagradu, „podstičete aktivnost tamo gde postoji prilika“, rekao je Tris Dison, generalni direktor Nesta Challenges, neprofitne organizacije koja se fokusira na inovacije u Velikoj Britaniji.
To je strategija koja postoji već vekovima i koja je dala rezultate u prošlosti. Nagrada je motivacija za preduzetnički duh inovatora, a neretko su učesnici trošili više novca ulažući u razvoj tehnologije od same sume nagrade.
„Vazduh je praktično beskonačni rezervoar CO2“, rekao je Stjuart Haceldin, profesor hvatanja i skladištenja ugljenika na Univerzitetu u Edinburgu. Ako postoji tehnologija za hvatanje ugljenika koja zaslužuje takvu nagradu, Haceldin smatra da je direktno hvatanje vazduha prava meta.
Mask nije prvi milijarder koji je predložio višemilionsku nagradu za hvatanje ugljenika. Ričard Brenson pokrenuo je Virgin Earth Challenge 2007. godine, nudeći 20 miliona evra za komercijalno isplative mašine koje mogu ukloniti značajne količine CO2 iz vazduha u narednih deset godina. Četiri godine kasnije proglašeni su finalisti, ali na kraju ni jedan nije ispunio kriterijume.
A što se tiče Maskovog „izazova“, Dison misli sledeće:
„Ljudi će želeti da pokušaju da dobiju nagradu samo da bi bili dovedeni u vezu sa Ilonom Maskom.“
Sada je preostalo samo da sačekamo sledeći Maskov tvit.
