Često slušamo o emisijama gasova staklene bašte koje su u nekim zemljama veće, a u nekima manje, ali kako se one zapravo mere? Program Ujedinjenih nacija za životnu sredinu (UNEP) objavio je članak u kome objašnjava kako se ove emisije mere i da li su ta merenja tačna.
Kako stoji u tekstu, zemlje izveštavaju o svojim emisijama kroz ono što je poznato kao pristup „odozdo prema gore“: nacionalne emisije procenjuju se kombinovanjem podataka o vrstama aktivnosti sa emisijama koje obično proizvode te aktivnosti. Na primer, ako znate koliko ugljen-dioksida proizvodi proizvodnja čelika, i znate koliko se čelika proizvodi u vašoj zemlji, možete proceniti ukupnu količinu emisija iz sektora čelika.
Međuvladin panel za klimatske promene odredio je međunarodno usaglašene smernice koje preciziraju kako treba da se vodi ova vrsta računice.
Tokom COP-a 26 u Glazgovu prošle godine, zemlje su se složile da ubrzaju smanjenje svojih emisija pre 2030. godine sa ciljem da zadrže rast prosečne globalne temperature ispod 1,5°C. Iako su mnoge zemlje podnele nove ili ažurirane nacionalne klimatske doprinose (NDC) sa nešto većim ambicijama, one još uvek nisu dovoljne da zadrže globalno zagrevanje na ili ispod 1,5 stepeni.
Pročitajte još:
Sa izveštajem o smanjenju emisija za 2022. godinu, koji treba da bude objavljen uoči Konferencije Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama (COP27) u Egiptu, fokus je na tome koliko brzo zemlje mogu da smanje emisije gasova staklene bašte kako bi izbegle najgore posledice klimatske krize.
Šta su emisije gasova staklene bašte i zašto su važne?
Gasovi staklene bašte su gasovi koji zadržavaju toplotu u atmosferi – otuda i naziv „efekat staklenika“. Glavni gasovi staklene bašte su ugljen-dioksid, metan, azot-oksid i fluorovani gasovi koji se još uvek koriste u frižiderima i klima uređajima. Kada se gasovi staklene bašte ispuštaju u atmosferu, oni zadržavaju toplotu koja menja našu klimu na više načina.
Energetski portal
