Proizvodnja ugljen-dioksida (CO2) na godišnjem nivou iznosi neverovatnih 40 hiljada triliona kilograma. Iako gas bez boje i mirisa, prilično je štetan po planetu s obzirom na to da smo se drastično približili kritičnom pragu njegove emisije. Ukoliko pređemo ovaj prag, globalna temperatura u budućnosti bi mogla da poraste preko opasne granice od 2 Celzijusova stepena koja je postavljena u okviru Pariskog sporazuma o klimatskim promenama.
Zabrinuti svetski lideri i naučnici razmatrali su potencijal geoinženjeringa za rešavanje ovog problema. Tokom protekle decenije čak su i preduzetnici, među kojima su Bil Gejts iz Majkrosofta i Edgar Bronfman Mlađi, su pokazali interesovanje da finansiraju projekat gradnje mašina koje bi kupile CO2 iz vazduha. Zvučaće vam kao naučna fantastika ali švajcarska kompanija Climeworks je njihove želje sprovela u delo konstruišavši mašinu koja usisava gasove staklene bašte iz atmosfere u zemljinu koru gde će oni da se okamene. Najveće i najskorije dostignuće na polju prikupljanja i čuvanja ugljen-dioksida oni su smestili u okviru geotermalne elektrane na Islandu snage 300 megavata. Ona ispušta jednu trećinu količine CO2 koju ispušta tradicionalna fabrika uglja – ali uz to, veće količine CO2 od proizvedenih, ona taloži ispod zemlje.
Za proces okamenjivanja gasova u sedimentnim stenama, prema proračunima, potrebno je nekoliko stotina godina. Ovoj poteškoći naučnici su stali na put zahvaljujući studiji Smithsonian iz Vašingtona koja je pokazala da je moguće da ugljen-dioksid ubrizgan u zemlju u roku zadobije oblik karbonantnih minerala u roku od samo dve godine. Kako? Uz pomoć specifičnih osobina i sastava islandskog tla. Ugljen-dioksid reaguje relativno brzo sa vulkanskim stenama kojih ima širom ovog ostrva. To bi značilo da podzemni rezervoari gasa ne moraju pažljivo da se kontrolišu narednih nekoliko vekova kako ne bi došlo do oslobađanja ogromnih količina CO2.
Da bi se ostvarilo ovo inženjersko čudo, zid ventilatora usisava vazduh. Tok se nastavlja filtriranjem ugljen-dioksida i njegovim ubrizgavanjem u vodu. Oni se potom zajedno pumpaju u zemlju gde postaju stene. Jednostavnost ovog postupka i to što proizvodi korisnu energiju uz eliminaciju štetnih emisija iz okoline čine ga vrlo primamljvim. Zašto onda ova tehnologija nije usvojena i proširena na sve države? Cena nije jednako primamljiva. Trenutno svaka tona ugljen-dioksida pretvorena u kamen košta oko 30 dolara što nije posebno skupo. Ipak, troškovi njenog hvatanja mnogo su viši. Ako bi se cena svakog ciklusa povlačenja CO2 iz vazduha snizila na 100 dolara, čemu pronalazači ove tehnoogije i streme, ona bi bila mnogo dostupnija.
Postrojenje na Islandu od ranije je pretvaralo gas u čvrsto stanje. Međutim, količine kojima je baratalo bile su značajno manje jer su obuhvatale samo emisije same geotermalne elektrane. Sada kada su one proširene i molekulima CO2 iz vazduha, islandska elektrana postala je prva elektrana „negativne emisije“ ugljen-dioksida. Na godišnjem nivou, uklanjaće 50 tona štetnog gasa.
