Kako vam ovo zvuči – izlazite iz svog doma i ponovo udišete čist vazduh punim plućima, a buku automobila i kamiona od kojih podrhtava tlo sada su zamenili cvrkut ptica i dečija graja?
I dok polako koračate ka svojoj omiljenoj pekari na koju miriše cela ulica, pored vas prolazi nasmejani komšija na svom biciklu i javlja vam se uz ono simpatično „cin – cin“. Mališani bez bojazni trčkaraju ulicom i šutiraju loptu, a nekoliko devojčica kredama crta po putu.
Pa sjajno, reći ćete, ali gde nestadoše naši dragi četvorotočkaši?
Ne zaboravimo da živimo u veku u kom automobila ima gotovo onoliko koliko je i ljudi na Planeti, dok prosečan vozač provede čak 10 sati nedeljno za volanom. Zato izgleda da su nam veće šanse da napravimo vremeplov i otputujemo sto godina unazad nego da u 21. veku oživimo ovu sliku.
Iako deluje nestvarno, ovaj prizor sve je češći u Velikoj Britaniji gde se donedavno prometna mesta pretvaraju u mirne kvartove sa smanjenim saobraćajem (skraćeno LTNs – low-traffic neighbourhoods). Ali pre nego što krenem u dalju elaboraciju ove, za mene fantastične ideje, neophodno je razumeti šta se podrazumeva pod terminom – naselje sa smanjenim saobraćajem.
Najjednostavniji odgovor bio bi da su to mesta u kojima je kretanje motornih vozila ograničeno ili pak onemogućeno. Da bi se smanjio saobraćaj, na strateškim mestima postavljaju se gradske žardinjere ili stubići sa katancem, ali se ujedno vodi računa da vozači mogu stići do svih važnih odredišta. Budući da je važno osigurati da ovakve promene nikome ne nanose štetu, pažljivo se prave šeme postavljanja prepreka i određuje koje ulice je moguće zatvoriti, a koje ne.
Ipak, da ne bude zabune. Ovo nije neki novi, daleko bilo, saobraćajni poredak.
Kvartovi smanjenog intenziteta saobraćaja predstavljaju jedan bolji, zdraviji i perspektivniji način življenja gde stanovnici preuzimaju kontrolu nad svojom neposrednom okolinom i koriste njegove potencijale na najefikasniji način. Oni koji su ovom projektu dali šansu danas uživaju u blagodetima mira i spokoja, dok su neke prednosti ovih kvartova bile potpuno neočekivane.
Kvartovi sa smanjenim intenzitetom saobraćaja – nekima majka a nekima maćeha
Jedan vlasnik prodavnice alata bio je izričito protiv ograničavanja saobraćaja na ovaj način u njegovom kvartu, jer je verovao da će se tim merama smanjiti i njegov profit. Ali, gle čuda! Njegov biznis, ne samo što nije pretrpeo nikakav gubitak, već je zahvaljujući ovome stekao više mušterija i uspeo je da proširi radnju. Kvartovi sa smanjenim intenzitetom saobraćaja doveli su do toga da se ljudi manje opredeljuju za kupovinu na mestima udaljenim od svojih domova već svoje potrepštine nabavljaju lokalno, pa je poslovanje malih trgovina neočekivano procvetalo.
Ne smemo izostaviti ni koristi od kvartova sa niskim intenzitetom saobraćaja na psihofizičko zdravlje ljudi. Oni koji nisu napuštali svoje četvorotočkaše čak ni kada obavljaju poslove u svom malenom kvartu, sada se sve više druže sa svojim komšijama šetajući ili okretajući pedale. Takođe, kvalitet vazduha je znatno bolji kako zbog smanjenja emisije izduvnih gasova, tako i zbog većeg ozelenjavanja tmurnih betonskih površina uz pomoć žardinjera sa bujnim biljkama.
Ipak, ima i onih koji su veliki protivnici ovakvih kvartova jer ne žele da im tamo neki „zaluđenici za zdravim životom“ ograničavaju kretanje. Vozači mogu reagovati prilično burno kada na svom putu nalete na iznenadni znak „stop“, pa su se tako tvorci ovih kvartova susretali sa uništenim žardinjerama, iščupanim stubićima, i naravno, ižvrljanim saobraćajnim znacima.
Ali ja ne videh da u Novom Zavetu piše da vozači imaju pravo da se zavuku baš svuda, čak i kad su u pitanju uličice gde se i pešaci jedva mimoilaze. Kvartovi sa smanjenim saobraćajem projektovani su tako da su ograničenja za vozila minimalna, ali koristi po stanovnike i okolinu maksimalne, pa pristalice ovih pravila ne prezaju zbog revolta vozača već strpljivo popravljaju štetu sve dok se i vozači ne naviknu na novi režim i uvide brojne prednosti kvartova sa smanjenim saobraćajem.
Da bismo usvojili promene, uvek je potrebno vreme, pa se i u ovom slučaju ispostavilo da prvobitno ogromno negodovanje stanovnika, posle izvesnog vremena, polako ali sigurno prelazi u odobravanje. Danas gotovo niko od žitelja tih kvartova ne želi da se vrati u nekadašnji režim života i saobraćaja.
Britancima svaka čast, ali da li može kod nas?
Kako jednostavan, a efikasan način da se unapredi životna sredina i zdravlje ljudi, zar ne?
Moram priznati da često razmišljam o problemima u saobraćaju u svojoj zajednici, a nekoliko puta sam tražila rešenje od gradskih vlasti, što nažalost, nije dalo rezultata. Moji sugrađani već su navikli na nepropisno parkiranje, nepoštovanje saobraćajnih propisa i nesnosno zagađenje, pa kada naletimo na parkirani Audi koji je zauzeo ceo trotoar i dobar deo ulice, samo mrzovoljno progunđamo i polako ga zaobiđemo. Ipak, svega nekoliko metara dalje čeka nas isti prizor.
Kako onda da ograničite kretanje tako neuviđajnim vozačima, a da ne budete spaljeni na lomači?
Kada sam pre par godina ambiciozno predložila veću kontrolu parkiranih vozila ne bi li trotoar ponovo pripao pešacima, umalo me nisu proterali iz grada. Srećom, domišljati Britanci imaju rešenje kako da polako i strateški steknete podršku svojih komšija, pa da naselja sa smanjenim saobraćajem zažive i kod nas.
Pre svega, prelaz na ovaj ekološki vid života u naseljima ne mora biti iznenadan, jer su u tom slučaju mnogo veće šanse da će izazvati negodovanje meštana, te da će projekat propasti. Umesto toga, mnogo je bolje postepeno uvoditi promene kao što je primena strožijih ograničenja brzine u gusto naseljenim zonama, dok vlasnici lokala i stanari zgrada mogu postavljati stubiće i žardinjere ispred svojih ulaza. Usput je poželjno razgovarati sa svojim komšijama i tražiti načine na koje se život u naselju može unaprediti, bilo da je reč o uređenju parkova, postavljanju prepreka za vozila ili projektovanju biciklističkih staza.
Gde postoji jaka volja naroda, tu se i država mora umešati, pa je velika verovatnoća da će uporni borci za zdravije i čistije naselje dobiti sredstva od lokalne samouprave kako bi realizovali svoje ideje. Vlada u Britaniji finansira čak i eksperimentalna naselja sa smanjenim saobraćajem kako bi što više ljudi moglo da iskusi promene i odluči da li je kvart sa niskim intenzitetom saobraćaja pravo rešenje ili pak nije vredno ovakvog odricanja vozača od komocije.
I najzad, kada se nešto zaista želi, nađe se i način.
Ja i dalje pokušavam da utičem na promene u svom okruženju (mada priznajem da sam u jednom trenutku odustala), a sada imam nove ideje kako da motivišem svoje sugrađane da preuredimo grad i uz minimalna ulaganja podignemo opšti kvalitet života na veći nivo.
Procenite i vi da li nešto od svega ovoga možete primeniti u svojoj zajednici, mada budite spremni na otpor vozača, nedovoljno interesovanje komšija i slabu podršku vlasti. Ipak, duboko verujem da vredi pokušati, a kada je u pitanju uspeh ovakvih kvartova, strpljenje je od najvećeg značaja.
Milena Maglovski
