Biću iskrena, osim staklene čaše i nekoliko papira, sve ostalo na mom stolu je plastično. Čak je i sam sto plastificiran. Znamo da je plastika jeftina, dostupna i postojana. Stoga nije čudo što je jedan od najzastupljenijih materijala sa najširom primenom.
Primetila sam koliko se klinci oduševe kada pronađu ambalažu iz 1990. godine na kojoj piše „proizvedeno u Jugoslaviji“, a ja evo razmišljam kako će ova plastična flaša koju sam platila 50 dinara verovatno stajati netaknuta i kada moji unučići budu imali unučiće.
Procenjeno je da se samo 9 odsto od ukupne količine plastike u svetu reciklira, a ostatak je… pa, znate već, bukvalno svuda! Na ulicama, po drveću, na livadama, obalama i u vodama!
Kada je reč o okeanima, procenjuje se da je više od 150 miliona tona plastičnog otpada trenutno u vodi, a Svetski Ekonomski Forum predviđa da će plastika nadmašiti ukupnu težinu riba u svetu do 2050. godine ukoliko se nešto ne preduzme.
Nesumnjivo je da je ova vrsta otpada kobna za životinje, a slike ptica i riba čije su utrobe pune plastike izazivaju mučninu. Ipak, daleko opasnija i podmuklija ovog vidljivog otpada je nevidljiva mikroplastika.
Šta smo do sada naučili o mikroplastici
Zapravo, u mikroplastiku spada svaki komad plastike manji od 5 milimetara kao što su vlakna od odeće, perlice, plastične granule i komadići polomljene plastike.
Još jedan način da mikroplastika dospe u okolinu jeste i razgradnja plastičnih predmeta usled prirodnih vremenskih procesa. Recimo, visoke temperature dovode do topljenja plastičnih predmeta i eto vam mikroplastike na svakom koraku!
Kada je u pitanju uticaj mikroplastike na životinje, ove čestice su prave mikro-ubice. Potvrđeno je da mnoge vrste planktona unose mikroplastiku u svoj digestivni sistem čime se stvara osećaj lažne sitosti što na kraju dovodi do uginuća ovih organizama.
Ribe, školjke, škampi, morski krastavci, morske zvezde, rakovi i krabe takođe unose mikroplastiku u velikim količinama, zbog čega dolazi do poremećaja varenja i povreda od oštrih ivica plastike.
Ono što naučnike posebno brine jeste mogućnost mikroplastike da se ugradi u tkiva živih organizama i tu izazove čitav niz poremećaja. Zabeleženo je prisustvo mikroplastike u pankreasu, digestivnom traktu, pa čak i mozgu riba. Nameće se pitanje koliko vremena je potrebno da se mikroplastika pojavi i u našem tkivu.
Kako mikroplastika utiče na ljude?
Svetski mediji preneli su najnoviju vest koja i nije tako ekskluzivna, a prema kojoj još uvek ne postoje objedinjene studije koje dokazuju štetan uticaj mikroplastike na ljude.
Dakle, ne možemo sa sigurnošću tvrditi da je mikroplastika štetna po čoveka samo zato što pretpostavljamo da je sve što u sebi sadrži reč “plastika” opasno. Ipak, na osnovu svega onoga što znamo o mikroplastici, ne možemo tvrditi ni da je bezbedna.
Za sada je poznato da je plastika lipofilna, odnosno da se rastvara u mastima, što joj otvara mogućnost da se ugradi u lipidna tkiva. Takođe je dokazano da mikroplastika u kontaktu sa ćelijama može da izazove upalne procese, ali nije sigurno da ove čestice uopšte prodiru u naša tkiva da bi prouzrokovala takvu štetu.
Skorašnja studija ukazuje na to da ljudi imaju najveću šansu da unesu mikroplastiku kada konzumiraju školjke, ostrige i dagnje. Ove namirnice nisu baš na našem redovnom jelovniku, ali to ne znači da smo bezbedni. Ribe poput tune jedu manje ribe kontaminirane mikroplastikom, pa nema sumnje da mikroplastika u izvesnim količinama dospeva na našu trpezu. I ne samo to – mikroplastiku unosimo i dok pijemo, jer se u flaširanoj vodi nalaze velike količine ovih čestica zbog samog procesa flaširanja.
Mikroplastika je prisutna u našoj stolici, ali nije poznato šta mikroplastika radi našem organizmu kada je unesemo putem hrane. Da li ove čestice samo prođu kroz digestivni trakt ne ostavljajući posledice ili pak utiču na naše zdravlje, ostaje da vidimo.
Ono što takođe brine jeste i upotreba toksičnih i kancerogenih hemikalija koje se koriste za izradu plastike, kao i mogućnost plastike da vezuje teške metale.
Recimo, BPA je supstanca koja se koristi za stvrdnjavanje plastike a čak i mala izloženost ovoj hemikaliji može izazvati čitav spektar poremećaja – od kardiovaskularnih bolesti do dijabetesa tipa 2. Interesantno je da su Evropska unija i Kanada zabranile upotrebu BPA u flašicama za bebe, dok kod nas slična zabrana ne postoji.
Takođe, vlakna mikroplastike mogu se sjediniti sa metalima pri čemi se stvaraju nova jedinjenja. Sve i da je mikroplastika bezazlena po ljude, moguće je da njene čestice budu „vozilo“ kojim unosimo teške metale kao što su živa i olovo.
Ipak, ohrabrujuće je to što se većina mikroplastike odstrani iz pijaćih voda u procesu filtracije, te ostane zarobljena u mulju i talogu. Sad, drugi problem je što se taj mulj često koristi kao alternativno đubrivo, pa mikroplastika ponovo bude izložena suncu i vremenskim uslovima. Na taj način čestice plastike mogu dospeti u kišnicu i ciklus kruženja mikroplastike se nastavlja.
Jedno je sigurno – čestice mikroplastike su svuda! U hrani, u vodi, u kozmetičkim preparatima, a može biti i u vazduhu. Izloženost ovim česticama ne može se izbeći, ali se može umanjiti upotrebom ekoloških ambalaža i dodatnim filtriranjem vode. Nadajmo se da će skorija naučna istraživanja pokazati da mikroplastika nije u velikoj meri oštetila zdravlje ljudi, mada mi svakako moramo ići ka smanjenju upotrebe plastike kako bismo sprečili dodatno uništavanje živog sveta.
A ja ću, za početak, preći sa plastične na staklenu flašu.
Jednom kad počnemo da razmišljamo o alternativama i počnemo da ih koristimo, ideje o zameni svakodnevnih plastičnih predmeta nekom boljom i ekološki prihvatljivom alternativom rađaće se same.
