Ukoliko želimo da „zacirkulišemo“ našu ekonomiju, reciklaža bi trebalo da nam bude krajnje rešenje za koje se odlučujemo tek kada smo iscrpeli sve ideje o alternativnom korišćenju nekog objekta ili kada ni najvičniji majstor više ne može da ga spasi.
Prost primer – tegla od ajvara. Ako pravite zimnicu, ona će nastaviti život onako kako ga je i započela, mada će možda umesto pečenih paprika u njoj da se smeste kiseli krastavčići. Slične staklene posude su idealne za skladištenje bilo čega na svetu. Uz pokoji potez četkice i s malo tempere, vrlo lako ćete i „oživeti“ tegline prozirne zidove. Ako bi vam u nekom trenutku ispala na pod i razbila se, Japanci bi vam možda savetovali da je popravite tehnikom „kintsugi“, odnosno izlivanjem zlatnog praha u nastale pukotine. To je, ako mene pitate, zapravo divna metafora, primenjiva i na ljudsku vrstu. „Zalečenje“ slomljenog predmeta, ili čoveka, često rezultuje nečim, ili nekim, mnogo lepšim i vrednijim.
„Kintsugi“ vrlo verovatno nije primenjiva i na mobilne telefone, ali to ne znači da su oni, kada ih zamenimo nekim novim modelima, nužno za staro gvožđe. Pri tom, imajmo u vidu da se ogroman postotak tog „starog gvožđa“ u Srbiji ne reciklira.
U našu zemlju se godišnje uveze 50.000 tona elektronskih uređaja – reciklira se tek 3 odsto.
Povrh toga – usvajanjem postulata cirkularne ekonomije „zavetujemo se“ da ćemo, pre nego što ubacimo mobilni telefon u kantu sa natpisom EE otpad, da istražimo sve potencijale za njegovu ponovnu upotrebu. Time se vodio i američki inženjer Toper Vajt.
Tokom posete indonežanskoj prašumi u leto 2011. godine, Vajt je bio omađijan cvrkutom ptica, zujanjem insekata i majmunskim kreveljenjem. Među drvećem neretko se začuju i zlokobni zvuci motornih testera i buka drvoseča koji nezakonito krče prašumska prostranstva. Amerikanac se zapitao – šta ukoliko bi pomoću odbačenih androida predupredio uništenje prirode?
Sledeće godine vratio se na izvorište svoje ideje, u Indoneziju, kako bi testirao svoju inovativnu napravu. Ne samo da je radila, već su zahvaljujući njoj u roku od 48 sati razotkrili slučaj kolektivne nezakonite seče stabala. A evo po kom principu funkcioniše!
Vajtova neprofitna organizacija Rainforest Connection pakuje telefone u kutije od reciklirane plastike koje potom oprema dodatnim mikrofonima, baterijama i solarnim panelima. Završni proizvodi izgledaju kao mehanički cvetovi. Pričvršćuju se visoko u krošnje drveća kako bi 24 časa dnevno snimali zvuke na razdaljini nešto većoj od 1,5 km.
„Aparati hvataju buku iz prašume i snimke prebacuju u virtuelno skladište podataka (cloud) gde naš softver, uz nekoliko različitih tipova veštačke inteligencije, razlikuje zvukove motornih testera, kamiona, ljudi, pucnjeva“, objasnio je pronalazač i dodao da se preko mobilne telefonije, dostupne i duboko u džunglama, lokalni stanovnici, a pre svih šumočuvari, u realnom vremenu obaveštavaju o aktivnostima potencijalnih šumokradica. Oni na osnovu rokacije zaključuju da li se rašumljavanje odvija van zakonskih okvira.
Krčenje šuma se do sada uglavnom beležilo satelitima i patrolama nadležnih organa, a te metode bi šumare uglavnom dovele pred svršen čin, tj. zatekli bi pustoš na mestima na kojima su se u prošlosti uzdizala raznovrsna stabla. Pored usporenosti procesa otkrivanja zločina prema prirodi, satelitsko posmatranje je i znatno skuplje u odnosu na Vajtovu kreaciju.
U saradnji sa partnerima iz Perua, Kameruna i Brazila, tamošnje površine pod prašumama već se nalaze pod zaštitom Rainforest Connection.
Drveće važi za bitnog proizvođača kiseonika i upijača ugljen-dioksida. Neki ga uzimaju zdravo za gotovo, ali to ne znači da mi koji shvatamo njegovu vrednost ne možemo da im stanemo na put.
I – baš tako – „zacirkulišemo“!
