Sve zmije su u Srbiji zakonom zaštićene vrste. Ne treba ih ubijati jer je korist od njih višestruka.
Jedna od najbitnijih uloga zmija u prirodi, s obzirom na to da su predatori, jeste regulacija brojnosti sitnih sisara, pre svega, glodara koje smatramo štetočinama, a njihovo prisustvo znači da je sredina zdrava.
U Srbiji živi deset vrsta zmija, od čega su tri otrovnice – poskok, šarka i bosanski šargan.
Iz Zavoda za zaštititu prirode Srbije kažu da na teritoriji Beograda nema prirodno otrovnih zmija, a već od 50 ili 60 kilometara južno od Save i Dunava počinje da se javlja poskok kao otrovna vrsta.
Poskok je ujedno i najzastupljenija otrovna vrsta u Srbiji.
Šarki ima mnogo manje i one naseljavaju samo visoka planinska područja, dok bosanski šargan naseljava uglavnom staništa na Prokletijama i Šar planini.
U Beogradu nema otrovnica, ali ima smukova.
U Beogradu se najčešće mogu videti stepski smukovi, koji mogu dostići dužinu i do 200 centimetara, ali su potpuno bezopasni.
Period aktivnosti zmija počinje svakog proleća i traje sve do sredine jeseni.
Međutim, usled nestabilnih vremenskih uslova, kiše, poplava i porasta podzemnih voda, kao i visokih temperatura, zmije obično traže sklonište u podrumima zgrada, kuća, dvorištima, živicama i parkovima. Zbog velikih vrućina zmije se ovih dana mogu češće naći u hladovini nego na suncu.
Na povećan broj zmija u gradovima utiče i sezona parenja koja je u toku i mogu se naći i na mestima na kojima ih obično ne očekujemo.
Sezona parenja traje 15 dana, u kojima je njihova aktivnost pojačana, hormoni im rade, tako da ne obraćaju pažnju gde se nalaze. Budući da zmije vode samotnjački način života, posle sezone parenja će se povući.
U potrazi za hranom mogu se videti na đubrištima gde ima puno pacova, miševa i drugih glodara kojima se hrane. Trenutno se zbog vrućine kriju po žbunovima i drveću, podrumima.
Kako bismo mogli pravilno da se ponašamo ukoliko se nađemo u blizini zmije, potrebno je znati napraviti razliku između otrovnica i neotrovnica.
Neke od karakteristika otrovnih zmija u odnosu na neotrovne su: izražena trouglasta glava, obla fizionomija, nemaju uočljiv vrat, kraće su i deblje, često tromije, poseduju romboidnu ili cik-cak šaru.
Neotrovne zmije prilikom ujeda ostavljaju trag od nekoliko nizova zuba, dok otrovne uvek ostavljaju trag od dve rupice.
Ukoliko dođe do ujeda otrovnice, neophodno je odmah otići do lekara.
Ukoliko nema u blizini bolnica važno je ne paničiti, istisnuti otrov rukama i piti dosta tečnosti.
Smrtni ishodi su, u slučaju ujeda naših otrovnica, izuzetno retki. Ako dođe do ujeda zmije koja nije otrovna, neće biti nikakvih posledica, ali je najbolje odmah otići do najbliže zdravstvene ambulante da bi stručno medicinsko osoblje očistilo ranu, kako ne bi došlo do infekcije.
Neke od mera koje možemo primeniti kako bismo izegli susret sa zmijama jesu da se u prirodi krećemo utabanim stazama i štapom udaramo u zemlju kako bi najavili naš dolazak i zmija na vreme pobegla, dobro osmotrimo prostor oko sebe ukoliko boravimo na otvorenom, ukoliko želimo da imamo piknik u prirodi u hladu, proveriti mesto kako se ne bi desilo da se i zmije sklanjaju od sunca u tom hladu, nosimo dugačke pantalone i zatvorenu obuću, dok je jedini način da sprečimo zmije da se nađu u kućama i stanovima jeste da zatvaramo vrata i prozore kada nismo tu.
