Za potvrdu lekovitih svojstava zaboravljene vrste drveta koja je gotovo istrebljena iz Evrope zaslužna je, kako to često biva, obična slučajnost. Kada je Života Nikolić prilikom posete 2012. godine svom rodnom kraju u blizini Vrnjačke Banje bezuspešno pokušavao raznim kupovnim preparatima da pobedi virus gripa kako bi mogao da otputuje nazad u Ameriku, gde je tada živeo, igrom slučaja dobio je preporuku da isproba i domaće „sirće” od divlje jabuke. Prezdravivši u svega par sati, ukrcao se u avion rešen da učini sve kako bi preparat od ove zapostavljene i nejestive voćke bio priznat i dostupan kao univerzalna „hitna pomoć” kod nas i širom sveta.
Uzorak „sirćeta” koje mu je povratilo snagu nije zaboravio da ponese. Po povratku u svoj dom u Teksasu, Života je poslao malu količinu ovog preparata na analizu u laboratoriji u Dalasu. Odatle su ga vrlo brzo pozvali da im objasni sastav ove tečnosti. Nisu mogli da poveruju da, osim šećera koji ubrzava fermentaciju, ništa nije dodavano u preparat budući da veliki broj amino-kiselina u slobodnom stanju nije moguće dobiti bez dodavanja drugih supstanci. Života nije bio ništa manje iznenađen otkrićem. Shvatio je da zapravo uopšte nije reč o sirčetu, već o eliksiru. To je u njemu pobudilo radoznalost ali i preduzetnički duh. Sasvim dovoljno za prvi korak.
Već 2013. godine vratio se u Srbiju u nameri da otkupi divlje jabuke i napravi lekoviti eliksir koji bi prodavao po Americi. Godina je bila izuzetno rodna i vrlo brzo se među skupljačima u okolini Vrnjačke Banje pročulo o „Amerikancu” i njegovom planu, pa je naposletku prerađeno 500 tona divljih jabuka i Života je dobio prve količine svog eliksira i čaja.
– U našem proizvodu od divlje jabuke nalazi se 16 amino-kiselina – 8 su esencijalne a 8 neesencijalne. Možemo da utičemo na promer i količinu, pa amino-kiseline možemo povećati ili smanjiti shodno potrebama. Slobodne amino-kiseline razlikuju se od amino-kiselina u proteinima baš zato što nisu međusobno vezane a zahvaljujući tome one u našem organizmu drugačije i brže deluju. One su zapravo kiseline za hitnu pomoć jer kad dođe do povrede, one stupaju na scenu i ubrzavaju zaceljenje. U ovome je vrednost našeg proizvoda – kaže Života naglašavajući da „proizvodnja” preparata nije kratkotrajan ni uvek siguran posao budući da je potrebno 300 dana za fermentaciju jabuke, te da od trenutka branja plodova do dobijanja gotovog proizvoda prođe celih godinu dana, a količina plodova trenutno isključivo zavisi od vremenskih uslova i rodnosti godine. Životin cilj je da očuva divlju jabuku kao sortu i da ga vremenski uslovi ne ometaju u njenom gajenju, stoga planira da napravi rasade.
Ovu sortu jabuke gotovo su sasvim istrebili u Nemačkoj, Švajcarskoj i Austriji, jer je u šumi potpuno beskorisna – nema vrednost ni kao drvo niti kao voćka. Jedino Rumuni sade divlju jabuku. Na Karpatima gde duvaju jaki vetrovi oni pošumljavaju oblast ovom vrstom jer jedino ona može da opstane u surovoj klimi. Za divno čudo, ona se kao vrsta kod nas očuvala. Ima je i u Makedoniji, Bosni, Bugarskoj. Ali kod nas ne samo da se očuvala, već nigde ne raste toliko kao u našoj zemlji.
Interesantno je da plod divlje jabuke ne može da se ucrvlja ni da istruli jer sadrži kiselinu koja služi kao prirodni konzervans a ujedno i kao prirodna zaštita od mušica i crva. Iako ova jabuka nije za 
jelo, ponekad njeni smrznuti plodovi na zemlji predstavljaju pravu gozbu za ogladnele šumske životinje.
Za razliku od svog pitomog srodnika, divlja jabuka ima od 8 do 10 odsto šećera a koncentracija zavisi od mnogobrojnih faktora – od godine, padavina, nadmorske visine i dr. Baš zato što ne sadrži puno šećera koji bi ometao proces stvaranja amino-kiselina, divlja jabuka sa obiljem divljih kvasaca nastavlja da „živi” čak i u pakovanjima Životinih preparata. Zato on svoje proizvode naziva živom tečnošću.
– Divlja jabuka je samoodrživa vrsta. U sebi poseduje sve za sopstveni opstanak. Odatle i njen neverovatan sastav i delotvornost. Podrazumeva se da divlju jabuku nije potrebno prskati. Jednostavno nema nikakve potrebe za tim. S druge strane, mi još ne vidimo pravi efekat prekomernog prskanja pitomog voća. Možda tek za pedesetak godina uvidimo pravu razmeru nekontrolisane upotrebe hemijskih preparata. Verujem da ima i toga da ljudi ne čitaju uputstvo za upotrebu kad koriste insekticide i druge hemikalije, ali ako nađete mrtve vrapce ispod trešnje koju ste isprskali sredstvom kupljenim u poljoprivrednoj apoteci, jasno je da nije problem samo u promeru, koncentraciji i lošem rukovanju. Mislim da takav preparat ne bi smeo da bude uopšte u prodaji – upozorava Života i navodi da bi trebalo da imamo više poverenja prema znanju koje se prenosi s kolena na koleno u odnosu na uvozne preparate.
Priredila: Tamara Zjačić
Tekst je prvobitno objavljen u Magazinu Energetskog portala pod nazivom ODRŽIVI RAZVOJ, marta 2018.
