Balkansko poluostrvo je područje značajnih rezervi uglja, naročito lignita, poznatog kao smeđi ugalj. Srbija ima najobimnije rezerve uglja na Balkanu, i dobro se kotira po veličini rezerva lignita i u svetu, posle Nemačke, Australije, SAD-a, Rusije i još nekih država. Većina srpskih rudnika uglja nalazi se u kolubarskom i kostolačkom basenu. Kosovo je takođe jako bogato lignitom, i visoko kotirano po svojim količinama, ali i korišćenju. Ključni rudnici uglja u BiH su u Tuzli, Banovićima, Brezi, Kaknju, Zenici, Bugojnu i Gacku. Severna Makedonija ima rezerve lignita koncentrisane uglavnom oko Bitolja i Oslomeja.
Zemlje našeg regiona suočavaju se sa balansiranjem svoje trenutne zavisnosti od uglja i potrebom prelaska na čistije izvore energije. Iz godine u godinu radi se na tome, naročito pod uticajem, i uz pomoć EU.
Što se tiče same Evrope, preokreti su se dešavali naročito između 2018. i 2020. godine. U 2020. Еvropa je potrošila око 246 miliona tona smeđeg uglja. Ovo je bilo 33 odsto manje nego 2018. a 64 odsto manje nego 1990. godine. Sveukupno, za trideset godina, između 1990. i 2020. godine proizvodnja uglja pala je za 80 odsto, govore podaci Eurostata.
Zemlje Balkana pokušavaju da prate, u manjoj ili većoj meri, agendu EU kada su u pitanju OIE. One imaju i potpisan ugovor, jer je Balkan pozvan da smanji svoju veliku zavisnost od uglja, kao ograničenog resursa i najvećeg zagađivača. Države regiona su se uglavnom opredelile da se priključe politikama EU, što podrazumeva primenu tamošnjih propisa za zaštitu okoline i primenu mera za ostvarivanje cilja da se neto emisije ugljen-dioksida (CO2) najkasnije 2050. godine svedu na nulu. Međutim, koliko god OIE bili privlačni, zemljama Balkana zbog finansija i ustaljnog rada elektrana, to je bio izazov, i još uvek je.
Sa termoelektranama na ugalj neće biti moguće dostići ugljeničnu neutralnost do polovine veka. Zemlje često nisu uspevale da ispune dogovore tokom ovih godina, i emitovale su mnogo više štetnih gasova od dozvoljenih granica, poput sumpor-dioksida koji je često bio nekoliko puta veći od dozvoljenog. Gacko, Ugljevik, Kakanj, Tuzla neki su od najvećih zagađivača bili tokom proteklih godina. U međuvremenu, uloženo je još novca u različite napredne opreme kako bi se energetski put Zapadnog Balkana približio EU.
Pročitajte još:
- PREUZELI SMO OBAVEZU DA SMANJIMO EMISIJU SUMPOR-DIOKSIDA, A MI JE POVEĆALI
- PORTUGAL – DOBAR PRIMER ENERGETSKE TRANZICIJE
- ZA TERMOELEKTRANE NA UGALJ I ZAGAĐUJUĆU INDUSTRIJU VIŠE NEMA MESTA NA ZAPADNOM BALKANU
Prateći podatke za poslednjih 12 meseci, osvrnućemo se na to koliko je ugalj bio aktivan u regionalnim državama prilikom proizvodnje električne energije.
U Srbiji 39,85 odsto električne energije dobijeno je iz uglja u poslednjih 12 meseci, s obzirom da naše termoelektrane uglavnom koriste lignit, ali takođe značajnih 39,27 odsto potiče i od hidro-energije zabeležene za isti period.
Hrvatska – kao i Srbija, velike količine električne energije dobija od hidro-energije – 45,06 odsto, što ne iznenađuje. Nakon toga, vetro-energija se dobro pokazala sa 13,64 odsto, i gas 12,55 odsto, koji ujedno proizvodi i najveći udeo emisija, dok je ugalj bio blizu nule. Hrvatska nema rezerve uglja kakve imaju okolne zemlje, što je između ostalog razlog ovakvog rezultata.
U Bosni i Hercegovini hidro-energija i ugalj jesu najviše korišćene – 44,8 odsto i 42,32 odsto. Severna Makedonija takođe pretežno koristi ugalj sa 38,22 odsto. Slovenija, primera radi koristi 29 odsto nuklearne energije, koliko i hidro energije, dok 5 odsto zauzima ugalj. U Evropi se u većem broju zemalja ugalj uopšte ne koristi ili vrlo malo, poput Hrvatske. Tamo gde se i koristi postoji plan gašenja tih postrojenja, ili bar njihovog prebacivanja na druge vidove energije do 2030. godine. Poljska je jedna od članica koja je najviše oslonjena na ugalj, uprkos svom članstvu u EU.
Raniji izveštaji evropskih agencija upozoravali su da je Balkan crna tačka što se tiče kvaliteta vazduha i vode, što snažno utiče i na druge zemlje. Zagađenje iz termoelektrana na ugalj na Zapadnom Balkanu ima i prekogranični uticaj, uprkos čistijem vazduhu zapadne Evrope. Prema podacima SZO od prošle godine, BiH je imala petu stopu smrtnosti usled zagađenosti vazduha, zbog prekomernog korišćenja uglja lošijeg kvaliteta.
Istočna Evropa, posebno balkanske zemlje, bori se sa krizom zagađenja vazduha koja je u oštroj suprotnosti sa kvalitetom vazduha u zapadnoj Evropi. Ako se osvrnemo na prethodnu priču, podaci o zagađenju prikazuju lošu sliku, ali se slažu sa podacima o korišćenju uglja. Oslanjanje na iskopavanje uglja i rasprostranjenost elektrana na lignit, doveli su do alarmantnog nivoa zagađenja vazduha. Upadljiv pokazatelj je da se od 50 najzagađenijih gradova na kontinentu u 2022. godini, 19 nalazi u Bosni i Hercegovini, 12 u Srbiji a među najzagađenijim gradovima su Herceg Novi u Crnoj Gori, i Tuzla u BiH.
Dok zapadna Evropa generalno ispunjava smernice Svetske zdravstvene organizacije o zagađenjima, celokupna populacija istočne Evrope živi u uslovima koji su nepovoljni po njihovo zdravlje. Istočni Evropljani gube u proseku 10,7 meseci životnog veka zbog zagađenja, u poređenju sa samo 3,8 meseci na Zapadu, kako navodi istraživanje koje je sproveo Institut za energetske politike pri Univerzitetu u Čikagu.
Specifičnost regiona jeste lavirint iz kog je teško izaći – lignita je dostupan, baseni su puni, jeftin je, i lako je upotrebljiv izvor energije, ali njegova upotreba pospešuje ozbiljno zagađenje i opasna je po zdravlje stanovništva.
Zapadna Evropa je, nasuprot tome, zabeležila poboljšanja kvaliteta vazduha u poslednje dve decenije. Portugal je čak ispunjavao smernice SZO za čist vazduh. Ova podela unutar kontinenta ne samo da naglašava hitnu potrebu da istočni deo Evrope prestane sa prekomernim korišćenjem uglja, već i naglašava neophodnost kolektivne, strateške akcije.
Milica Vučković
