Kako navodi indeks koji je razvio američki Univerzitet Notr Dam, Srbija se nalazi na 92. mestu u svetu kada je u pitanju ranjivost na klimatske promene, i najranjivija je država Evrope. Ovaj indeks podrazumeva čitav niz pokazatelja, od koncentracije urbanog stanovništva i pripremljenosti na prirodne katastrofe do dostupnosti vode i poljoprivrednih kapaciteta, piše Klima101.
Istovremeno, Srbija se nalazi na teritoriji koja se naziva „vrućom tačkom“ klimatskih promena: porast prosečne temperature ovde je veći od svetskog proseka, a veća je i incidentnost ekstremnih događaja kao što su suše i intenzivne padavine.
Ali ova zemlja, u kojoj je deset najtoplijih godina od 1951. do danas dogodilo nakon 2000. godine, u kojoj svake godine beležimo razne neprijatne rekorde po pitanju temperatura i padavina, a koja se u tehnološkim kapacitetima poljoprivrede nalazi u rangu poljoprivredno osiromašenih zemalja kao što su Avganistan ili Kenija – takođe je i jedna od najsporijih u Evropi kada je u pitanju usvajanje osnovnih strateških dokumenata u borbi protiv klimatskih promena i njihovih posledica.
„Državu suštinski ne interesuju klimatske promene“, kaže dr Vladimir Đurđević, meteorolog i redovni profesor na Fizičkom fakultetu u Beogradu. „Ljudi koji rade u relevantnim agencijama žele da rade, i rade svoj posao, ali već prvi sledeći sloj, da li su to sekretari u ministarstvima ili neko drugi, već tu se gubi svako interesovanje.“
U međuvremenu, u ostatku sveta ubrzavaju se industrijske, političke i ekonomske promene u zaokretu ka zelenim tehnologijama i održivom razvoju (zelena tranzicija). Da li će, i u kojoj meri Srbija zaostajati u ovom važnom procesu?
Pročitajte još:
- KLIMATSKE PROMENE U 12 SLIKA I REŠENJA ZASNOVANA NA PRIRODI
- IPCC O KLIMI: MOŽEMO I MORAMO PREPOLOVITI GLOBALNE EMISIJE DO 2030!
- BILANS ZIME: TREĆA NAJTOPLIJA OD KAD POSTOJE MERENJA, SA PAR NEPRIJATNIH PRESEDANA
Zelena tranzicija obuhvata sve nas, sa državom kao vodičem
Kako se navodi u zvaničnoj komunikaciji Evropske komisije povodom evropskog Zelenog dogovora, „aktivno učešće javnosti i poverenje u tranziciju su od najveće važnosti kako bi ove politike radile i bile prihvaćene“.
Naime, zelena tranzicija nije isključivo stvar država. U nju bi trebalo da se uključimo svi: od poljoprivrednog domaćinstva koje treba da zameni svoje peći za grejanje, preko taksi udruženja čiji članovi treba da zamene svoj vozni park, do privrednih giganata kao što je Elektromreža Srbije, koje u narednim godinama treba da prihvati hiljade novih megavata kapaciteta iz obnovljivih izvora energije.
S obzirom na to da zelena tranzicija podrazumeva i međunarodne i regionalne sporazume, i nacionalne strategije, zakone i uredbe, nove takse i subvencije, i nova pravila, onda država ima ključnu ulogu, bila ona Srbija, Kina ili članica Evropske unije – ne samo finansijera, već i vodiča.
Da bi nacionalni i nadnacionalni planovi koji upravljaju ovim nezamislivo kompleksnim procesima uopšte imali šansu da nas usmere na pravi put, oni moraju zaista mapirati naše realne, materijalne potrebe, ali oni pre svega moraju biti međusobno konzistentni.
Bez konzistentnih, usklađenih planova na nivou države, bez zakona i strategija koji podržavaju jedni druge i prave strukturu na koju stanovništvo i privreda treba da se oslone, ništa ne funkcioniše. A to je upravo mesto na kojem se Srbija spotiče – i to već godinama.
Srbija prati direktive EU po pitanju usvajanja strateških dokumenata
Primera radi: prema odredbama Pariskog sporazuma iz 2015. godine, svaka država na svetu predaje Sekretarijatu Okvirne konvencije UN o promeni klime (UNFCCC) tzv. Nacionalno određene doprinose (NDC) u kojima navodi svoje ciljeve i planove za suzbijanje klimatskih promena i njihovih posledica – a pre svega, koliko koja zemlja planira da smanji svoje emisije gasova staklene bašte.
U Evropskoj uniji, članice ne predaju svaka svoj NDC, već Unija predaje jedan, zajednički. U međuvremenu, na nivou EU, svaka država članica imala je ponaosob obavezu da preda svoj nacionalni „klimatski i energetski plan do 2030. godine“, gde definiše šta će sve raditi u borbi protiv klimatskih promena, u cilju ostvarivanja onog šireg evropskog cilja (koji je sadržan u jedinstvenom NDC).
Evropska unija je svoj poslednji NDC predala, po planu, 2020. godine, a početkom te godine poslednje zemlje članice usvojile su i svoje klimatske i energetske planove. I svi ti dokumenti su načelno u sporazumu – njihovi zajednički i partikularni ciljevi se poklapaju, makar koliko je to moguće.
Sa druge strane je Srbija. Mi smo se obavezali na ista pravila kao i EU, pa je i ovde trebalo da se usvoje ista ta dva dokumenta. Međutim, taj proces je već godinama u zastoju.
Ceo tekst pročitajte ovde.
Izvor: Klima101
