U borbi za kakvo-takvo radno iskustvo i studentski džeparac, našla sam se pre izvesnog vremena u ulozi onlajn nastavnika engleskog jezika. Prilično dosadan posao bio je zanimljiv isključivo zbog učenika iz Japana koji su mi donosili priče o svojoj kulturi, hrani, gradovima u kojima žive i sjajnim praksama koje su na mene ostavile najjači utisak.
Iako sam bila upoznata sa narativom da su Japanci vredni i pedantni, nisam znala koliko ovaj narod istinski voli svoju zemlju i brine o njoj. Zajedničke akcije čišćenja javnih površina, odgovorno upravljanje otpadom i zaštita prirodnih dobara predstavljaju za mene najlepši mogući oblik patriotizma koji krasi ovu naciju.
Ipak, najčistija tačka Japana nesumnjivo je gradić Kamikacu.
Lociran da ostrvu Šikoku na jugu zemlje, Kamikacu broji nešto više od 1.500 stanovnika koji marljivo i svakodnevno odvajaju otpad čime su oživeli utopiju grada bez smeća.
Poseban zbog ljudi koji žive u njemu
Kako to da mi, koji plaćamo komunalnu uslugu odvoženja smeća, srećemo otpad na svakom koraku, dok Kamikacu i bez gradskog sistema prikupljanja otpada pretenduje da postane prvi zero-waste grad na svetu?
Odgovor leži u ljudima koji nisu bespomoćno čekali da ih jednog dana zatrpa sopstveno đubre, već su sami organizovali sistem upravljanja i reciklaže otpada čime su se pozicionirali na sam vrh održivih gradova.
O tome koliko napora ulažu građani Kamikacua najbolje govori činjenica da sav otpad za reciklažu najpre moraju oprati, a potom sortirati u jednu od 45 različitih kategorija smeća. Kako nema đubretara niti kamiona za odvoženje smeća, građani moraju sami da odnose otpad u gradsko postrojenje gde se dalje tretira, a starije sugrađane redovno posećuju volonteri koji obavljaju ovaj posao umesto njih.
Trenutna stopa reciklaže u Kamikacuu iznosi 80 odsto, što je daleko iznad državng proseka od 20 odsto recikliranog otpada. Stanovnici ovog gradića, međutim, nisu zadovoljni i nameravaju da uskoro dostignu brojku od 100 odsto recikliranog smeća, a imajući u vidu stepen posvećenosti i organizacije, nema sumnje da će to uskoro i ostvariti.
Pored reciklaže, ponovna upotreba stvari koje su još uvek dobre da bi bile bačene takođe je popularna u Kamikacuu, a u gradskoj skupštini nalazi se prodavnica u kojoj građani mogu ostaviti ili nabaviti polovnu robu.
Iako deluje da je grad bez smeća plod mašte nekog zaluđenog utopiste, primer Kamikacua uverava nas da pikavci u travi i kese na granama mogu da postanu prošlost u svakoj zajednici, samo uz malo više rada, manje priče i neograničenu građansku solidarnost.
Milena Maglovski
