Koliko puta dnevno naletimo na temu reciklaže? Čitamo o njoj u medijima, vidimo simbole na ambalaži i prolazimo pored reciklažnih kanti na ulicama. Za neke od nas, reciklaža je možda očigledno važna, dok je drugima postala samo još jedan deo svakodnevnog okruženja – nešto na što obratimo pažnju, ali retko preduzmemo konkretne korake. I iako je reciklaža svakako važna, ona je samo jedan od poslednjih koraka u borbi protiv plastičnog zagađenja.
Pravi značaj leži u onome što se dešava na početku životnog ciklusa plastike. Priča o plastici počinje duboko pod zemljom, gde se nafta i gas izvlače, pretvaraju u plastične polimere i oblikuju u proizvode koje koristimo. Ova priča nije samo o plastičnim flašama i kesama koje bacamo, već o svemu što se dešava pre nego što ti proizvodi postanu otpad.
Postoji mnogo pristupa za rešavanje problema plastičnog zagađenja, i reciklaža je jedan od njih. Ali da bismo zaista ušli u srž problema, moramo da učinimo da reciklaža bude obavezna na međunarodnom nivou. Zato će se pregovarači okupiti u Koreji krajem godine da nastave rad na pravno obavezujućem sporazumu za borbu protiv plastičnog zagađenja.
Svake godine, svet proizvede oko 430 miliona tona plastike, a većina te plastike vrlo brzo postane otpad. Ovaj rastući problem ne samo da ugrožava naše ekosisteme, već doprinosi klimatskim promenama i izlaže ljude štetnim hemikalijama.
Da bismo efikasno rešavali problem, moramo se usredsrediti na pristup životnog ciklusa plastike. Ovaj pristup nije samo još jedan uobičajeni koncept – reč je o sistemskom pristupu koji obuhvata svaki korak u životu plastike: od proizvodnje, preko upotrebe, pa do trenutka kada postane otpad.
Pristup životnog ciklusa omogućava da se ograniči šteta koju plastika može izazvati u svakoj fazi njenog postojanja. To može uključivati zabranu proizvoda za jednokratnu upotrebu ili podsticanje razvoja ekološki prihvatljivih alternativa. Vlade mogu regulisati dizajn plastičnih proizvoda kako bi se osiguralo da se mogu reciklirati ili ponovo koristiti, a ne samo postati još jedan komad otpada.
Ovaj pristup takođe uzima u obzir socio-ekonomske aspekte. Plastična industrija pruža poslove milionima ljudi širom sveta, uključujući mnoge koji se bave sakupljanjem otpada. Pristup životnog ciklusa teži usklađivanju ekoloških potreba sa socio-ekonomskim aspektima, kao što su prava radnika i pristup pravednim uslovima rada.
Reciklaža je važna, ali nije dovoljna. Na primer, skoro 80 odsto plastike u proizvodima za jednokratnu upotrebu nije ekonomski isplativo za reciklažu, a više od 2,7 milijardi ljudi na svetu nema pristup osnovnim uslugama sakupljanja otpada. Da bismo zaista razumeli i rešavali problem plastičnog zagađenja, važno je razmatrati ceo životni ciklus plastike. Pristup životnog ciklusa pomaže nam da prepoznamo ključne tačke za smanjenje uticaja na životnu sredinu i unapređenje socio-ekonomskih uslova.
Razmišljanje o plastici, trebalo bi da obuhvati neka od sledećih pitanja. Kako se sirovine za plastiku nabavljaju i obrađuju? Kakav je njihov ekološki uticaj? Koliko energije i resursa se koristi, i kakvi su otpad i emisije tokom proizvodnje? Koliki je uticaj transporta na životnu sredinu? Kako se proizvod koristi tokom svog života i kakvi su njegovi uticaji na životnu sredinu? Šta se događa sa proizvodom kada postane otpad? Da li se može reciklirati ili kompostirati?
Sva ova pitanja pomažu nam da razumemo da borba protiv zagađenja plastikom počinje mnogo pre nego što proizvod postane otpad.
