Povodom okruglog stola na temu „Obaveza industrije u skladu sa propisima u oblasti klimatskih promena“, koji se održava u sklopu 32. Međunarodnog kongresa o procesnoj industriji (Sava centar, 31. maj), Danijela Božanić je odgovorala na pitanja redakcije časopisa „Procesna tehnika“ i dotakla neke od tema o kojima će tom prilikom biti reči.
P: Kolike su emisije gasova sa efektom staklene bašte koje emituje industrija u Srbiji i regionu u odnosu na industrije razvijenih zemalja?
O: Ukupne nacionalne emisije gasova se efektom staklene bašte (GHG), uključujući i one iz industrije, često su značajno manje od ukupnih emisija GHG industrijski razvijenih zemalja, mada je ovaj odnos različit u zavisnosti koju od zemalja uzimamo za poređenje. U načelu gledano, Srbija i države regiona su i globalno gledano mali emiter. Zanimljivo je i da su emisije GHG Srbije po glavi stanovnika u EU proseku, tačnije Srbija emituje 8,8 tCO2eq po glavi stanovnika, dok je ova vrednost za Luksemburg 20,4 tCO2eq, Rumuniju 5,9, a Hrvatsku 5,8 tCO2eq. S druge strane ugljenični intenzitet energetske potrošnje (odnos između emisija GHG izražene preko CO2eq uzrokovanih radom energetskog sektora i bruto potrošnje energije koji pokazuje koliko iznosi emisija ugljenika iz energetskog sektora u nekoj ekonomiji i po jedinici energije koja se troši), što je sve češće poredbeni parametar, je za 52 odsto veći od EU proseka. Takođe, Srbija emituje 6 puta više GHG (izraženog preko CO2eq) po jedinici GDP-a od proseka u EU.
Istovremeno, mora se imati u vidu da zbog konkurentnosti na tržištu (EU i međunarodnom) industrija ne može sebi priuštiti neefikasnost, tehnologije koje nisu najbolje dostupne i nekontrolisanu potrošnju energije. Upravo to su i mere koje vode smanjenju emisija GHG. Drugim rečima smanjenje emisije GHG, kada je reč o industriji, ne mora se posmatrati kao cilj sam po sebi, već prateći ili pokretački alat za unapređenje tehnologija i povećanje konkurentnosti na tržištu.
Na kraju, konstatacija da su naše emisije GHG zanemarljive u poređenju sa emisijama industrijski razvijenih često služi kao izgovor, posebno glasnogovornicima „prljavih“ tehnologija, za nepreduzimanje neophodnih mera. Ne razumevanje svetskih trendova i pitanja smanjenja emisija GHG u službi razvoja novih industrija, praksi i svetskog poretka, odnosno ne razumevanje potrebe dugoročnog planiranja, koji su ključni za ozbiljne kompanije i društva, među ključnim su preprekama za razvoju savremene industrije, uključujući i energetiku na održiv i isplativ način.
P: Amerika se vraća uglju. Nemačka smanjuje upotrebu uglja. Gde je Srbija na tom putu? Koliko izbacivanje uglja iz proizvodnje energije u Srbiji može ugroziti nacionalne ciljeve razvoja, a koje su prednosti?
O: Najave predsednika SAD da će izaći iz Sporazuma iz Pariza, svakako su imale negativne implikacije na trendove i ulaganja u ne-ugljenične industrije i prakse i to ne samo na nivou Amerike, već i na globalnom nivou. S druge strane, činjenica je da je izlazak SAD iz Sporazuma proceduralno moguć, najranije, po završetku prvog mandata sadašnjeg predsednika. Dakle, ostaje da se vidi koliko će ovakva pozicija biti karakteristika i naredne administracije SAD. Istovremeno, iako je to zvanična pozicija predsednika SAD, neosporan je trend porasta korišćenja obnovljivih izvora energije, ali i drugih aktivnosti koje su u skladu sa ciljevima Sporazuma iz Pariza unutar samih SAD.
Srbija je država kandidat za članstvo u EU, ali i država na evropskom kontinentu koja najveći deo razmene ima upravo sa evropskim državama. Što nas ponovo vraća na konkurentnost koja je, reklo bi se, za nas prevashodno uslovljena standardima EU. Tako je evidentno briga o životnoj sredini i smanjenju uticaja na klimatske promene istovremeno briga o opstajanju na tržištu, zaposlenosti, socijalnim i zdravstvenim pitanjima. Primera radi, na Zapadnom Balkanu 16 zastarelih termoelektrana na ugalj utiču na globalne karakteristike klime i lokalno ugrožavaju javno zdravlje ‒ zagađenjem vazduha. Procene pokazuju da ovo zagađenje svake godine izazove 3.000 preuranjenih smrti, 8.000 slučajeva bronhitisa kod dece i druge hronične bolesti koje ukupno koštaju zdravstvene sisteme i privredu od 6,1‒11,5 milijardi evra. Konkretno, ekonomski teret za zemlje Zapadnog Balkana procenjuje se na 1,9‒3,6 milijardi evra godišnje. Ovim brojkama, između ostalog, izraženi su troškovi, ali i prednosti za države i društvo regiona.
Dekarbonizacija je dugogodišnji proces. Proces koji podrazumeva tranziciju, pre svega, energetskog sektora. Tako je vidi i EU, planirajući značajno smanjenje emisija GHG i neto neutralnost do sredine ovog veka. Ova tranzicija različito će uticati na različite sektore. Sektori koji proizvode ili su zavisni od fosilnih goriva svakako će biti podložni smanjenju broja zaposlenih, njihovih plata i tržišta na koje će moći da plasiraju proizvode. S druge strane industrije koje se bave proizvodnjom materijala i opreme od značaja, na primer, za obnovljive izvore energije (OIE) i energetsku efikasnost (EE), kao i delatnosti koje doprinose povećanju energetske efikasnosti će profitirati u ovom procesu. Stoga dekarbonizaciju sektora energetike u Srbiji treba planirati primenjujući koncept cirkularne ekonomije, imajuću u vidu energetsku sigurnost, ali i istražujući kapacitete i potencijale za razvoj novih grana industrije i delatnosti, (kao što su one koje će olakšati primenu OIE i EE). Dakle, proces tranzicije nije slučajno na međunarodnom i EU planu viđen kao dugoročni proces i svakako zahteva pravovremenu pripremu da bi bio održiv.
To ukazuje na još jedan problem za sve korisnike energije iz uglja, uključujući i domaćinstva. Energetski zavisne industrije, kao što su industrije proizvodnje gvožđa i čelika, mogu biti značajno pogođene ovom tranzicijom, ukoliko ne budu primenjene pravovremeno adekvatne mere u ovim sektorima. Pogođenost ovih sektora bila bi izazvana većom cenom energije, pre svega struje, ali i obavezom uključenja u Sistem trgovine emisijama EU, što bi nužno vodilo gubitku konkurentnosti i dalje uticaje na GDP, ali i zaposlenost. Sa aspekta industrije, ali i drugih privrednih grana koje zavise od energije, značajno je da pojedine procene pokazuju da se u Republici Srbiji može očekivati cena proizvodnje iz uglja od 62 € po MWh, sa pretpostavljenom cenom emisija CO2 od 20 €.
P: Srbija je potpisnik Pariskog sporazuma. Koje su njene obaveze u oblasti energetske politike i korišćenje obnovljivih izvora energije. Gde se tu uklapa ugalj? Koliko nacionalna strategija energetike prati evropsku?
O: Srbija je članica Sporazuma iz Pariza i svoje ciljeve po pitanju OIE i EE definisala je u procesu ratifikacije ovog Sporazuma, a u skladu sa onim koje ima prema Ugovoru o energetskoj zajednici i postojećoj nacionalnoj regulativi. Ipak, Ministarstvo zaštite životne sredine priprema reviziju ovih ciljeva koja bi trebala da pokaže i dodatne mogućnosti u smislu povećanja udela OIE, EE i s tim u vezi potrebe za promenama energetskih politika. Da li će biti i kakve potrebe izmena ovih politika zasniva se, i na planovima EU da do 2050. bude neto neutralna, što nije do sada viđeni pravac ili cilj energetske politike Srbije.
Na posletku, korišćenje uglja nije zabranjeno, niti postoje planovi da bude bilo zabranjeno bilo sankcionisano na državnom nivou, kako u Srbiji tako ni u EU. Međutim očekivane cene emisija GHG, iz uglja i neefikasnih postrojenja, takve su da je sa otvaranjem tržišta električne energije gotovo nemoguće očekivati da će ovako proizvedena energija biti primarni izbor potrošača.
Obaveze industrije prema propisima u oblasti klimatskih promena
Zakon o klimatskim promenama, koji je u nacrtu, i prateći podzakonski akti, uvode obavezu monitoringa, verifikacije i izveštavanja o emisiji CO2 iz industrijskih postrojenja. Do ulaska Republike Srbije u EU, industrijska postrojenja moraće značajno da izmene način poslovanja i unaprede tehnologije i proizvodnju radi smanjenja troškova kupovine prava na emisiju CO2 na berzi i/ili izbegavanje kazni za eventualno prekoračenje tih emisija.
Ti zahtevi i obaveze biće tema okruglog stola pod nazivom „Obaveza industrije u skladu sa propisima u oblasti klimatskih promena“, koji se održava u sklopu 32. Međunarodnog kongresa o procesnoj industriji (Sava centar, 31. maj), na kom će govoriti:
Aleksandar Jovović, Mašinski fakultet, Beograd, Emisije gasova sa efektom staklene bašte iz industrijskih postrojenja u Republici Srbiji i mogući načini njihovog smanjenja.
Danijela Božanić, nezavisni ekspert, Propisi Republike Srbije i stanje njihovog usaglašavanja sa propisima EU i obaveze koje iz njih proizlaze.
Natalija Jovičić-Zarić, ATS, Beograd, Proces akreditacije verifikatora i iskustva zemalja EU.
Zoran Kovačević, Metroalfa, Zagreb, Iskustva akreditovane laboratorije u verifikaciji emisija u industriji u Hrvatskoj.
Izvor: http://smeits.rs/
